Elektronsko glasanje u Srbiji: da li je online glasanje tehnički moguće i pravno dozvoljeno?

U najkraćem: tehnički bi se neki oblik internet glasanja mogao projektovati, ali za lokalne, predsedničke i parlamentarne izbore u Srbiji danas ne postoji važeći pravni okvir koji građaninu daje pravo da glasa od kuće preko interneta, a još važnije, ostaju veliki problemi tajnosti, pritiska na birače, provere rezultata i ukupnog poverenja u izborni proces.

Važno je odmah razdvojiti dve stvari. Jedno je digitalizacija izbora: elektronski birački spisak, online provera podataka, objava zapisnika i rezultata, elektronska obuka članova biračkih odbora i elektronska komunikacija institucija. Drugo je daljinsko internet glasanje iz kuće, gde birač preko svog uređaja šalje važeći glas. Srbija već ima dosta elemenata iz prve grupe, ali druga grupa je mnogo zahtevnija i pravno i bezbednosno.

Šta danas kažu Ustav i zakoni

Ustav Srbije za parlamentarne i predsedničke izbore polazi od neposrednih izbora i tajnog glasanja. Na tom ustavnom temelju stoje i posebni izborni zakoni. Važeći Zakon o izboru narodnih poslanika propisuje da su izbori slobodni i neposredni, a da je glasanje „tajno i lično“. Isto piše i u Zakonu o izboru predsednika Republike, kao i u Zakonu o lokalnim izborima. To znači da zakonodavac nije ostavio neutralan prostor da se glasanje prosto „preseli na internet“ bez ozbiljne izmene pravila.

Još važnije, važeći izborni model je i dalje očigledno građen oko fizičkog biračkog mesta. Republička izborna komisija (RIK) na svojoj stranici za birače navodi da biračko pravo ostvarujete „na biračkom mestu u Vašem mestu prebivališta“. Zakon o izboru narodnih poslanika detaljno uređuje rad na biračkom mestu, tajnost iza paravana, zabranu da jedno lice glasa umesto drugog, kao i izuzetke za glasanje van biračkog mesta zbog teške bolesti, starosti ili invaliditeta. Zakon predviđa i glasanje na biračkim mestima u inostranstvu, ali ne i slanje glasa preko interneta iz privatnog okruženja. U proverenom važećem okviru nema norme koja građaninu daje pravo da za ove izbore glas pošalje online iz svog doma.

Drugim rečima, danas u Srbiji možete digitalno da proverite podatke o sebi, da podnesete određene zahteve i da pratite izborni proces, ali ne i da svoj glas za lokalne, predsedničke ili parlamentarne izbore regularno pošaljete internetom od kuće. To nije tehnička sitnica, nego suština sadašnjeg pravnog modela.

Zašto online plaćanje nije isto što i online glasanje

Na prvi pogled, argument deluje snažno: ako mogu da platim račun ili prenesem novac telefonom, zašto ne mogu i da glasam? Narodna banka Srbije za IPS plaćanja jasno opisuje da korisnik transakciju potvrđuje PIN-om, otiskom prsta ili skeniranjem lica. Portal eID i eUprava takođe pokazuju da Srbija već ima infrastrukturu za elektronsku identifikaciju preko ConsentID-a i kvalifikovanih sertifikata. Dakle, problem identifikacije birača nije nerešiv.

Ali izbor nije isto što i bankarska transakcija. Kod plaćanja je cilj da banka vrlo precizno zna ko je izvršio nalog, kada, sa kog računa i u kom iznosu. Kod glasanja država mora najpre da utvrdi da ste to zaista vi, ali zatim mora da preseče svaku vezu između vašeg identiteta i vašeg konkretnog glasa. U prevodu: sistem mora istovremeno da zna da ste vi glasali, a da posle toga ne sme da može da dokaže za koga ste glasali. To je mnogo teži zadatak od mobilnog plaćanja. Taj problem dodatno komplikuje činjenica da se glasanje mora obaviti slobodno, bez pritiska poslodavca, člana porodice, stranke ili bilo koga drugog. Upravo zato zakoni toliko insistiraju na tajnosti i ličnosti glasanja.

Odnos između anonimnosti i bezbednosti

Odnos između anonimnosti i bezbednosti kod glasanja predstavlja jedan od najkompleksnijih izazova, kako u tradicionalnom, tako i u elektronskom izbornom procesu. Zakoni u Srbiji striktno propisuju da je glasanje tajno i lično, te da niko nema pravo da sprečava ili primorava birača da glasa, niti da od njega traži da se izjasni za koga je glasao. Da bi se ovo obezbedilo, tajnost (anonimnost) se mora garantovati ne samo pravno, već i fizički ili tehnološki. Sa druge strane, bezbednost izbornog procesa zahteva strogu kontrolu kako bi se sprečile prevare, manipulacije i greške.

Kod uvođenja online glasanja, ovaj balans postaje izuzetno težak kriptografski izazov. Sistem mora tehnološki da odvoji vaš identitet od informacije za koga ste glasali u istom trenutku kada zabeleži vaš glas. Dakle, privatnost glasača mora biti zagarantovana čak i ako bi sve izborne informacije (poput tajnih ključeva) postale poznate napadaču.

Kako obezbediti da samo jedna osoba glasa samo jedan put?
Osnovno pravilo izbornog sistema je da svaki birač ima samo jedan glas i može glasati samo jednom. To se obezbeđuje na sledeće načine:

• Tradicionalno glasanje: Nakon provere identiteta, član biračkog odbora zaokružuje redni broj, birač se potpisuje i preuzima listić. Kao ključni fizički dokaz, kažiprst desne ruke se obeležava specijalnim UV-sprejom, vidljivim pod UV-lampom najmanje 24 časa.
• Elektronsko (online) glasanje: Sistem se oslanja na sofisticirane algoritme koji izdaju skrivene akreditive (jedinstvene vrednosti za svakog glasača). Sistem pamti da je akreditiv iskorišćen, a pritom primenjuje enkripciju kojom trajno raskida vezu između identiteta i samog sadržaja bačenog glasa.

Gde je stvarni tehnički problem

Kada ljudi kažu „tehnologija to danas može“, obično misle na autentifikaciju. Tu su uglavnom u pravu. Srbija već ima eID nalog, ConsentID, kvalifikovane sertifikate i elektronski Jedinstveni birački spisak. Sa te strane, država već ima dobar deo osnovne infrastrukture.

Ali ključno pitanje glasi: kako dokazati da je glas stigao neizmenjen, da je pravilno prebrojan, da niko nije mogao da presretne ili promeni glasove u velikom obimu, i da sve to ne ugrozi tajnost glasa? Na to pitanje i dalje ne postoji jednostavan odgovor koji bi većina stručnih i državnih tela smatrala dovoljno bezbednim za opšte državne izbore.

National Academies su u svom sažetku navele da internet glasanje ne bi trebalo koristiti za vraćanje popunjenih glasačkih listića jer ne postoji poznata tehnologija koja garantuje tajnost, bezbednost i proverljivost tako prenetog glasa. Zajednički dokument CISA, EAC, FBI i NIST iz 2024. preporučuje papirni povrat glasačkog listića, a elektronski povrat ocenjuje kao visokorizičan čak i uz kontrole.

Kada padne poverenje u online plaćanje, ljudi zovu banku. Kada padne poverenje u izbore, problem postaje legitimitet vlasti.

Prednosti i mane online glasanja

Kao i svaka tehnološka inovacija koja se primenjuje na društvene procese, daljinsko internet glasanje nosi sa sobom jasne benefite, ali i ozbiljne nedostatke.

Moguće zloupotrebe

Pored tehničkih nesavršenosti, online glasanje otvara vrata za potpuno nove, digitalne oblike izbornih zloupotreba:

• Pritisak na birača (Porodično/kolektivno glasanje): Vaš Face ID potvrđuje da ste to vi, ali ne može da potvrdi ko vam stoji iza leđa. U online glasanju ne postoji kartonski paravan. Šef, stranački aktivista ili glava porodice može zahtevati da glasate pred njim, čime se direktno krši sloboda izbora.
• Kupovina glasova sa dokazom: Kod papirnog glasanja, zabranjeno je slikanje listića telefonom kako bi se sprečilo da birač „dokaže“ kome je dao glas u zamenu za novac. Kod online glasanja, snimanje ekrana (screen recording) je trivijalno, što olakšava trgovinu glasovima.
• Vote Flipping (Preokretanje glasa): Ukoliko je uređaj birača (računar ili telefon) zaražen malverom, zlonamerni softver bi mogao da prikaže na ekranu da ste glasali za opciju A, dok u pozadini serveru šalje glas za opciju B.
• Krađa digitalnog identiteta: Građani koji nisu digitalno pismeni bi svoje eID parametre (šifre, telefone) mogli da ustupe „pomagačima“ koji bi onda masovno glasali umesto njih.
• Sajber napadi širih razmera (DDoS): Strani državni akteri ili hakerske grupe ne moraju ni da menjaju glasove – dovoljno je da preopterete servere na dan izbora i onemoguće glasanje, čime bi potpuno delegitimizovali izborni proces.

Postoji li uopšte zemlja koja to radi?

Da, postoji. Estonija je najpoznatiji primer. Na zvaničnom sajtu estonskih izbora piše da birač koristi državnu digitalnu identifikaciju, a sistem dopušta da birač tokom perioda e-glasanja više puta promeni svoj elektronski glas (čime se neutrališe opasnost od prinude – možete glasati pod pritiskom, a onda kasnije od kuće promeniti glas). Ako birač glasa i papirnim listićem na biračkom mestu, računa se papirni glas.

Ali Estonija nije dokaz da je taj model automatski spreman za svaku državu. Zato se rasprava ne završava pitanjem „da li može“, nego tek počinje pitanjem „pod kojim uslovima, uz kakvu kulturu poverenja, uz kakav pravni okvir i uz kakvu toleranciju na rizik“.

Šta to znači za Srbiju

Za Srbiju je realan odgovor sledeći: autentifikacija birača bi se mogla tehnički rešavati, ali izborni sistem za online glasanje nije samo softverski projekat. To bi zahtevalo novi normativni okvir, precizna pravila za proverljivost i tajnost, nezavisne bezbednosne provere, javne audite i ogroman politički i društveni konsenzus da se takav model uopšte smatra legitimnim.

Zato je poštenije reći da Srbija danas ima digitalne preduslove za identifikaciju, ali ne i dovoljno jasan pravni i institucionalni okvir za bezbedno i opšteprihvaćeno daljinsko internet glasanje. Ko tvrdi da je to „samo stvar aplikacije“, promašuje suštinu.

Zašto se onda i dalje glasa lično?

Zato što fizičko biračko mesto i dalje najlakše obezbeđuje nekoliko stvari odjednom: proveru identiteta, kontrolisano okruženje, zaštitu tajnosti glasa iza paravana, nadzor članova biračkog odbora i posmatrača, papirni trag i mogućnost ponovne kontrole. Čak i kada zakon dopušta izuzetak za glasanje van biračkog mesta (bolest, starost), on predviđa posebnu proceduru sa poverenicima biračkog odbora. To pokazuje koliko zakon oprezno tretira svako udaljavanje od standardnog biračkog mesta.

Zaključak

Da li je u Srbiji tehnički moguće organizovati online glasanje? U užem, inženjerskom smislu — da, moguće je napraviti sistem. Da li je to danas pravno dozvoljeno? Ne, ne u proverenom važećem okviru. Da li bi bilo dovoljno samo prepisati bankarsku logiku? Nipošto.

Pošten zaključak bio bi ovakav: Srbija ima dovoljno digitalnih elemenata da jednog dana ozbiljno razgovara o elektronskom glasanju, ali danas nema ni odgovarajući pravni okvir ni dovoljno bezbednosno i institucionalno uverljiv model. Trenutno je realnije dalje digitalizovati sve oko izbora — birački spisak, transparentnost zapisnika, obuku i pristup informacijama — nego sam čin glasanja seliti na internet.

Pitanja i odgovori