Svemirski letači Alfa-korpusa: SF priča – drugi deo

Svemirski letači Alfa-korpusa: SF priča – drugi deo

„Kapetane!!! Kapetane!!!“ – panično je odzvanjalo. „Energetski štit našeg broda je kolabrirao!!! Mlazovi energije nas direktno pogađaju!!“

„Gde je odgovor, gde je spas?“ – grozničavo mu je prolazilo kroz glavu – „Alfa procep? Inverzno fazno pomeranje? Crvotoč…“

„Kapetane, kapetane, kapetane!!!“

Pročitajte prvi deo: SVEMIRSKI LETAČI ALFA-KORPUSA – prvi deo

Svemirski datum: Zenit 22-215-421

PLANETA ODTION – Kada prošlost spasi budućnost

PLANETA KOJA GORI

Planeta Odtion nikada nije bila prijateljski nastrojena prema živim bićima. Njeni horizonti bili su zakrvavljeni gustim, ljubičastim oblacima koji su se neprestano kidali pod pritiskom električnih oluja. Površina je pucketala pod čudnim, metalizovanim peskom koji je pamtio vekove ratovanja. Neko je odavno rekao da je Odtion „planeta koja se seća“, a oni koji su bili dovoljno dugo na njoj imali su osećaj da im pesak pod rukama zaista šapuće — ponekad upozorenja, ponekad pretnje.

Te noći, šapat je prerastao u krik.

Plazma-mlazevi parali su nebo poput beskrajnih munja. Laserske zrake sekli su tamu u dugim, užarenim linijama koje su ostavljale za sobom spaljene mirise i zveckanje istopljenog metala. A među tim paklenim bojama, ispod urušenog kamenja i ostataka nekadašnje osmatračnice, u zaklonu koji se iz minuta u minut raspadao — puzala su dva vojnika.

Nisu više trčali. Nisu se dizali. Nisu imali snage za to.
Ralde i narednik Zivdko već su satima bili deo linije koja se topila kao vosak na suncu. Bio je to njihov poslednji oslonac.

RAZGOVOR SUDBINE

„Ralde… ne ide na dobro“, reče Zivdko, glasom koji je zvučao kao da je neko kroz njega sipao pesak.
Na licu je imao ogrebotine, uniforma mu je bila pocepana, a oči… oči su mu bile mutne, tromo fokusirane na nešto što se nalazilo negde iza Raldea, na horizontu koji možda više nije postojao.

„Ne ide“, potvrdi Ralde bez emocija. Ponekad čovek postane toliko umoran da čak i strah počne da se povlači pred iscrpljenošću. „Gubici su nam ogromni. Energetski štit je pri kraju, a astro-odbrambeni robot…“

Nije završio rečenicu.
Oni obojica su znali: robot je mrtav. Kolos od metalne legure, visine više od četiri metra, projektovan da zaustavi celu četu neprijateljskih jedinica — sada je stajao ukočeno, kao statua. Beskoristan. A ipak, u njemu je bilo naoružanja dovoljno da spase ceo sektor.

„Znam…“, odgovori Ralde, polako. Tiho. Skoro šapatom.
Zatim se okrete, pogledom prateći dugu, isprekidanu liniju dima koji se vukao prema najudaljenijim tačkama njihovog položaja. Kroz gustu prašinu moglo se videti kako još jedan deo štita bljesne i — ugasne.

„Moramo izdržati dok pojačanje ne stigne…“

„Da li će uopšte stići?“ prekide ga Zivdko. „Kad bismo bar mogli nekako da nateramo tog glupog robota da proradi. Ima naoružanja u njemu za celi bataljon! A sada… samo hrpa starog gvožđa.“

„Tehnički tim?“, zapita Ralde, iako je znao odgovor.

„Ništa“, odvrati Zivdko. „Komunikacija je ometena. Između nas i njih je sada more laserskih hitaca i plazma mlazova. A znaš da je štit na izdisaju.“

Ralde pređe jezikom preko suvih usana. Za trenutak mu se učini da oseća ukus krvi, mada nije mogao reći da li je njegova ili neprijateljska.

„Proveri severnu i istočnu stranu štita i vidi ko još diše“, reče tiho. „Ja idem ka zapadnoj i južnoj, pa ću pokušati da se probijem do tehničara.“

„Razumem.“
Zivdko salutira — pokret slab, ali iskren. Ralde se nasmeši. Umorno, kratko, ali prijateljski.
„Na izvršenje, prijatelju moj.“

I tako su se razdvojili, puzeći kroz prašinu Odtiona kao dve ranjene zveri koje se još uvek ne predaju.

PUT DO TEHNIČKOG TIMA

Odtion nije čuvao svoje vojnike. Bio je to svet koji napada svakog ko se usudi da kroči na njega — i to ne samo zbog neprijatelja.
Zemlja je ponekad vibrirala na čudan način, kao da se ispod površine nešto pomera. Plava svetlost prodirala je iz pukotina, a sitni, metalizovani insekti — „feroakridi“, kako su ih zvali — povremeno bi izleteli iz skrovitih rupa, zarivali se u uniforme i pokušavali da izgrizu kablove, tkanine, pa čak i kožu.

Ralde je ovo znao. Zato se kretao sporo, pažljivo. Svaki pokret bio je u skladu s ritmom oluje koja je besnela iznad njih. Nekoliko puta je bio primoran da se zalegne potpuno ravno dok su crvene laserske linije presecale vazduh iznad njega, praćene ultrazvučnim piskanjem koje je probadalo bubne opne.

Ali uspeo je.
Nakon desetak bolnih minuta — ili možda sat vremena, izgubio je osećaj — konačno je stigao do tehničkog tima. Prizor nije ulivao nadu.

Tri tehničara su se krili iza ostataka palete koja je nekada držala rezervne module za robot. Uniforme su im bile pocepane, ruke umazane uljem, a oči raširene kao kod ljudi koji su predugo posmatrali smrt iz neposredne blizine.

„Šta je sa ovom šklompocijom?“ upita Ralde, pokazujući na nepokretnog robota.

Glavni tehničar, Kordel, brisnu lice šakom i zaustavi pogled na Raldeu. Bio je stariji, sa dubokim borama koje su se urezale na čelu kao mape prošlih poraza.
„Kapetane… stvar je u prenosu impulsa.“

„Reci jasno.“

Kordel uzdahnu.
„Kvarcni aktivator daje samo pola ciklusa. Mikroprocesori unutra zahtevaju pun ciklus. Bez toga ne mogu da izvrše instrukcije.“

„Samo pola ciklusa?“, ponovi Ralde zamišljeno. U mozgu mu se upali iskra koja se nije palila godinama. „Kolika magistrala podataka treba da bude da bi se prenos izvršio?“

„Osmobitna je dovoljna, sa šesnaestobitnom adresnom magistralom“, odgovori tehničar, „ali… bez punog takta nijedan mikroprocesor ultra-generacije ne funkcioniše.“

„Možda ne ultra-generacije, ali…“
Ralde zastade. Ni sam nije verovao da će ikada reći ono što sledi.
„Sačekajte ovde. Pazite glave.“

„Kapetane?“, zbunjeno ga pogleda Kordel.

„Idem do skladišta.“
Nije rekao šta traži. Jer ni sam nije bio siguran da će to zaista uspeti.

SKLADIŠTE SEĆANJA

Skladište nije bilo daleko — ali put do njega bio je pakao. Od trenutka kada je Ralde napustio tehnički položaj, neprijateljski napad se pojačao. Činilo se kao da su senzori protivničkih jedinica osetili da se negde kreće jedna jedina tačka, pa su sve sile usmerili ka njoj.

Plazma mlaz pogodio je zid pored njegove glave i pretvorio ga u užarenu kašu kamena. Ralde je jedva izbegao. Prevrtao se kroz rovove, klizio po prašini, udarao ramenima o metalne stubove ostataka stanice.
Kad je stigao do skladišta, bio je sav u modricama, sa urezanim crtama iznemoglosti preko čitavog lica.

Ušao je unutra. Bilo je mračno. Mutno svetlo baterijske lampe presijavalo se po gomilama starih delova, kablova, kutija i ličnih predmeta koje su vojnici smeli da ponesu na misiju.
Ralde je zakoračio dublje. Njegova skladišna jedinica bila je u dnu. Mala metalna kutija na kojoj je markerom pisalo: Ralde – privatno.

Počeo je da kopa.
„Gde si… gde si, bestraga…“, mrmljao je sebi u bradu dok je izvlačio kablove, stare video igračkice, komade elektronike, sve što je godinama skupljao.

A onda — video ju je.
Smejao se uprkos dimu u vazduhu.
„A tu si“, izusti, i u iste sekunde ga preplavi talas nostalgije, toliko snažan da ga je na trenutak zaboravio na rat.

Izvukao je kutiju. Bila je u obliku kutije za hleb, u kakvima su njegovi roditelji nekad držali stvari. Ali to nije bila obična kutija. Na njoj je pisalo Commodore 64 i imala je tastaturu.

To je bio njegov stari prijatelj. Prijatelj iz detinjstva. Iz školskih dana. Iz sveta pre vojske, pre ratova, pre planeta kao što je Odtion.

Ralde polako odšrafi i otvori kutiju.
„Žao mi je što ti ovo radim, prijatelju… ali sada ćeš nam spasiti glave.“

Izvukao je mali, pravougaoni komad plastike, sa metalnim nožicama koje su štrčale iz svih strana. Bio je savršen u svojoj jednostavnosti, gotovo detinjast u poređenju sa brutalnom ultratehnologijom 34. veka.

Mikroprocesor 6510.

Srce nekadašnjeg Commodore 64. Ralde ga poljubi kao relikviju. I vreme je da se vrati.

SPAS IZ PROŠLOSTI

Povratak je bio još teži nego odlazak. Na pola puta do tehničkog tima, Ralde je osetio oštar bol u ramenu — komad šrapnela ga je okrznuo, probivši uniformu. Ugrizao je usnu da ne jaukne i nastavio puzati. Znao je da nema vremena.

Kad je konačno stigao, tehničari su se već spremali na povlačenje. Štit je već treperio, beličasti, gotovo providan. Još jedan pogodak i srušiće se.

„Kapetane… vi ste… povređeni“, reče jedan tehničar.

„Nema veze“, Ralde odmahne rukom. „Imamo nešto važnije.“

Podigao je procesor.
Kordel je trepnuo.
„Šta je to, pobogu?“

„Mikroprocesor 6510“, reče Ralde ponosno, kao da predstavlja kraljevski dragulj. „Pripadao je mom starom Commodore 64. Ali ono što vam treba da znate jeste da mu…“

Zastane. Podiže ga visoko.
„…treba samo pola ciklusa.“

Tehničari su zurili.

„Pola ciklusa?“, ponovi jedan mladi inženjer. „Ali to je nemoguće! Ultra-procesori zahtevaju…“

„Ultra-procesori zahtevaju previše“, preseče ga Ralde. „Ovaj… ovaj radi sa pola, ako mu se obezbedi pravilno spajanje.“

„Ali to je… to je praistorija“, šapnu Kordel.

„Praistorija koja radi“, reče Ralde.

Tehničari se pogledaše. U njihovim očima više nije bilo potpune beznadežnosti — sada je tu bio tračak znatiželje. Tračak vere.

„Ajmo“, reče Kordel. „Spojiti kvarcni polutakt na njegov ulaz. Priključiti osmolinijsku magistralu. Adresnu… improvizovaćemo. Kapetane, držite lampu!“

I oni krenuše na posao. Lemilica je svetlela kao mali plamen nade. Varničenja kablova podsećala su na male zvezde u oluji. Buka bitke spolja mešala se sa tihim kliktanjem konektora i dugačkim uzdasima koncentracije.

Sve se treslo. Ali oni su radili.

I onda — nešto se desilo.
Robot se pomerio. Prvo jedva primetno. Zatim malo više. A onda — oči su mu zasvetlele. Plavkasto. Živo.

„Aktivirajte ga!“, povika Ralde.
Kordel udari glavnu komandu.

BUĐENJE ČELIČNE ZVERI

Astro-odbrambeni robot, model AST-09 „Herold“, nije bio dizajniran da radi sa starim mikroprocesorima. Dizajniran je za 64-bitne instruktorske blokove koji se obrađuju trilionskim brzinama.
Ali sada, zahvaljujući malom 6510 — radio je sporije. Teško. Kao da diše prvi put. Ali… radio je.

Robot se ispravio. U njegovim zglobovima čuli su se trzaji i vibracije koje su govorile da se pola sistema bori protiv druge polovine. Ali polutakt ga je održavao.
A polutakt je bio sve što im treba.

„Heroldu“ se preko vizira prikazaše projekcije neprijatelja. Zavisno od informacije koju mu je mali 6510 uspevao da obradi, on bi polako podizao svoje oružje — dualni plazma-top i reciklator projektila — i napredovao.

Prvi rafal bio je prejak. Drugi — previsok. Treći — preširok.

Ali četvrti…
Četvrti je pogodio pravo u centar neprijateljske linije.

I tada — nastao je haos.

LINIJA SPASA

Neprijatelj je bio tehnološki napredniji, ali oslonjen na savršene sisteme. Poremećaj u taktu, magnetno zračenje ili energetska eksplozija — sve to moglo im je poremetiti napad.
A robot koji se kretao u „nesavršenim ciklusima“, zapravo je bio najgori mogući neprijatelj za njih.

• Nepravilno tempirani rafali lomili su njihove energetske ometače.
• Pucnji koji bi povremeno podbacili — stvarali su lažne signale.
• Haotična artiljerija rušila je njihovu savršenu formaciju.

I neprijatelji su se povukli. Nisu to želeli. Nisu to očekivali. Ali nisu imali izbora.
Herold je napredovao. Spalio je petnaest neprijateljskih jedinica. Zaustavio njihovu inicijativu. Omogućio ostatku jedinice da se pregrupiše.

I onda — konačno — na horizontu se pojavilo pojačanje u obliku flote „Svetlorog sokola“. Neprijatelj se razbežao kao prašina pred olujom.
Odtion je utihnuo. Za kratko. Ali dovoljno.

POSLE BITKE

Kada se dim slegao, kada su poslednje svetlosti plazme nestale, kada su se tonovi metala konačno utišali, Ralde je sedeo pored nepomičnog Herolda.
Procesor 6510 još je bio spojen. I još je bio topao.

Prišao mu je Kordel.
„Kapetane… iskreno… ne razumem kako ste ovo izveli.“

Ralde se nasmeja.
„Starci, moj dobri Kordele… stara tehnologija ima dušu.“

„Ali… svejedno…“

„Nauči ovo“, preseče ga Ralde. „Nekad, ono što je staro… zapravo je savršeno. Jer je napravljeno jednostavno. Čvrsto. I sa idejom da traje. A ono što traje — često spase živu glavu.“

Kordel klimnu. A zatim tiho dodade:
„Zaista dobro dođe imati nekog sa ovakvim znanjem.“

Ralde se nasmeši.
„Ne znanje, prijatelju. Ovo je bilo… srce. Moj C64 me je učio svetu pre nego što sam znao išta. Učio me strpljenju. Logici. Ali i čudu koje nastane kad nešto kompletiraš sam.“

Zivdko i Ralde priđoše.
„Kapetane… robot vas zove“, reče Zivdko sa poluosmehom.

Ralde se okrenu.
Herold, sa jednim trepćućim okom još funkcionalnim, promrmljao je sintetičkim glasom:
„Hvala.“

Ralde se nasmeja šire nego ikad.

EPILOG: OŽIVLJENJE PROŠLOSTI

Tokom narednih sati, dok su ranjenici zbrinjavali, a teritorija osiguravala, jedan mali komad plastike i metala stajao je u kutiji pored Raldea.
Mikroprocesor 6510. Izgreban. Zagoreo. Ali funkcionalan.

I dok su se oblaci na nebu Odtiona polako razmicali, otkrivajući zvezde koje su se probijale kroz vakuum mraka, Ralde je znao jedno: Neke stvari iz prošlosti nikada ne treba zaboraviti. Jer ponekad donesu spas.

Kraj upisa za svemirski datum Zenit 22-215-421.