SVEMIRSKI LETAČI ALFA-KORPUSA

Kapetane!!! Kapetane!!! – panično je odzvanjalo. Energetski štit našeg broda je kolabrirao!!! Mlazovi energije nas direktno pogađaju!!.

„Gde je odgovor, gde je spas“ – grozničavo mu je prolazilo kroz glavu – „alfa procep?-invezno fazno pomeranje? crvotoč…“

Kapetane, kapetane, kapetane!!!

Svemirski datum: Zenit 23-734-335

BLISKI SUSRET KOD HELION-PERSEI GALAKSIJE

Tihi šum elektriciteta

Galaksija Helion-Persei nije bila ucrtana u većini mapa. Previše udaljena, previše nestabilna, previše zaboravljena čak i za imperijalne karavane koji su voleli rizične puteve. Još manje je zanimalo brodove planeta unije. Ali na njenim samim ivicama plutala je krstarica „Aurelijska Zvezda“, brod koji je nekada bio ponos mladog Alfa-korpusa, a sada samo iznuren čuvar njenih  granica.

Kapetan Ralde stajao je na komandnom mostu i posmatrao kako jonizovana prašina spiralnog oblaka leti preko zaštitnog polja. Bio je to čovek srednjih godina, s oštrim crtama lica, pogledom koji je uvek procenjivao, merio, vagao. Ludi genije kako su ga mnogi zvali koji je nalazio način da izađe na kraj sa najvećim izazovima koristeći krajnje nekonvencionalne načine, Nije patio od iluzija o herojstvu. Sve zadatke radio je pedantno, gotovo hladno — osim onih za koje je smatrao da treba da ostanu nerešeni. Njegovo osećanje za pravdu bilo je mnogo veće od krutih naredbi komande.

Njegova posada sastojala se od veteranskih pilota, mlade komunikacijske oficirke Vene, starije inženjerke Loe i niza androida serije JB koji su bili neverovatno efikasni. Ralde je, kao i uvek, održavao sve efikasnim i krajnje funkcionalnim. Njegov prijatelj kapetan Gordan već dugo nije bio sa njima jer je morao, po objašnjenju komande, da ode na duži odmor. Ralde je dobro znao da je to šifra za misije najveće tajnosti sa kojih se mnogi nisu vraćali. Ali takođe je veoma dobro znao da njegov prijatelj nije jedan od mnogih…

Bila je večer pred rutinsku patrolu kada je prvi put čuo taj zvuk na hipersvemirskom komunikatoru.

Nije ličio ni na šta što je čuo u životu. Nije bio ni mehanički ni organski.

Ali ipak — tu je.

„Kapetane“, reče poručnica Vena, mlada žena kratke tamne kose, zadužena za senzorske sisteme. „Snimili smo harmonijski obrazac niskog intenziteta u blizini sektora 780-C. Nema izvora toplote, nema objekta, ali…“

„Ali zvuk postoji“, završi Ralde.

„Da. Čak i kada isključimo spoljne senzore komunikator ga prima što je nemoguće“

Ralde se okrenu ka glavnom ekranu, gde se formirao slabašan sinusni talas, koji se povremeno raspadao u sitne kvantne trzaje. Frekvencija varirala je između 9.7 i 10 kiloherca, ali amplitude… bile su čudno stabilne. Previše stabilne.

„Kad si poslednji put videla ovako nešto?“, upita kapetan.

„Nikada. Možda… možda na obuci, kada smo simulirali rezonantne anomalije, ali ovo… ovo izgleda kao da nas neko doziva.“

Ralde priđe konzoli i pojača signal do maksimuma. Šum postade jasniji. I kroz njega — nešto poput reči. Ne glasovnog zapisa, već kôda koji simulira govor.

Šapat. Jasan, ali razbijen.

„—dođi—… —ne zakasni—… —mreža puca—…“

Kapetan Ralde nije pokazivao emocije. Nije bio čovek koji lako pokazuje zbunjenost. Ali unutra, duboko u svesti, nešto ga je podsetilo na stari dosije koji je proganjao komandu Unije više od trideset godina – „Elektromanseri“

Grupa koja je verovala da je svemir živ kroz struju. Da mreže energije nisu samo tehnički sistemi, već organizam koji misli, sanja, proizvodi voljne obrasce. I da se s njim može razgovarati.

Ludaci — govorili su mnogi.

Ali niko nikada nije uspeo da objasni kako su Elektromanseri uspevali da putuju kroz galaksije čak i mnogo brže od brodova koji su posedovali najbrže hiper motore. Pošto niko nije čuo za njih decenijama verovalo se da je ova grupa nestala,uništena ili rasformirana.

Ralde nije voleo neobjašnjive slučajnosti.

„Poručniče“, tiho reče. „Pripremi skok. Idemo na izvor.“

Vena ga pogleda, kao da želi da pita da li je siguran. Ali nije ništa rekla. Samo je klimnula i započela proceduru.

Magla od elektrona

U sektoru 780-C nije bilo ništa. Ni planeta, ni asteroida, ni olupina. Samo tanka magla preostala od nekadašnje supernove, toliko razređena da bi je jedva registrovali i najosetljiviji instrumenti.

Ali kada je „Aurelijska Zvezda“ usporila, signal je skočio.

Prvo deset puta. Zatim dvadeset.

A onda je amplitude dostigla nivo koji je prešao bezbednu granicu.

„Kapetane!“, viknu inženjerka Loa. „Ovo… ovo je nemoguće! Polje je u potpunoj rezonanci! Elektroni u štitovima vibriraju kao da ih neko direktno pobuđuje!“

Upravo to je nekome bio cilj.

„Smanjite kapacitet štitova na minimum“, naredi Ralde. „Ne želim da budemo antena.“

„Ako ih smanjimo previše—“

„Znam.“

Brodom se prolomio kratki trzaj, kao da je neko udario po zvonu od metala i svetlosti. Svetla su zatreperila. Na trenutak sve je utihnulo — pa onda…

…signal se pretvorio u reči. Savršeno jasne.

„Kaaa-petane Raaadle… čeeekali smo te…“

Mostom se razmene pogledi puni nelagode.

„Kapetane“, reče Vena, „ovo zvuči kao direktna modulacija naše unutrašnje komunikacije. Ne ulazi kroz eksterne kanale.“

„Znači — neko nam se uvukao u žice.“

„Bukvalno.“

Ralde duboko udahnu. „Uspostavite blokadu svih digitalnih portova. Potpuna izolacija mreže.“

„Ne možemo! Već su prošli kroz pola njih!“

Ralde nije psovao — ali je pogledom jasno pokazao da bi rado počeo.

A onda je brod zatresao drugi udar. Ovaj put jak. Prejak.

Ekrani se zamračiše. Komandni most utihnu. Samo jedan monitor i dalje je radio — onaj iznad Raldeove konzole — i na njemu se pojavila figura načinjena isključivo od linija, krugova i električnih obrazaca. Nalik hologramu sastavljenom od signala.

Lik je govorio glasom sastavljenim od hiljada sitnih varnica.

„Zdravo, kapetane Ralde. Ti si poslednji koji može popraviti pukotinu u mreži. Zato — moraš poći s nama.“

„Ko ste vi?“, hladno upita Ralde.

„Mi smo oni koji slušaju svemir. Oni koji razumeju njegov puls. Oni koje vi nazivate Elektromanserima.“

Vena se zablenu a Loa proguta knedlu. Niko nije očekivao kontakt sa grupom za koju se verovalo da je davno nestala.

Ralde samo reče: „Nikuda ja ne idem. Pustite moj brod.“

Figura se iskrivi, kao da se smeje.

„Nema broda koji možete pustiti, kapetane. Sada ste deo mreže.“

Odjednom — treći udar.

Jači od svega ranije.

U istom trenutku, svetlost se rasprsla, metal zaurlikao, a brod…

…nestao iz stvarnosti.

Svet unutar šuma

Ralde se probudio. Ležao je na … podu?. Nije znao koliko je vremena prošlo. Svetla su treperila, ali ne kao pre. Ovo treperenje bilo je ritmično, gotovo — živo.

Ustao je, podigao komunikator. Samo šum.

„Halo? Most? Vena? Loa? Odgovorite!“

Ništa.

Zatim — zvuci. Tihi, ali jasni. Kapetan se okrenuo i video nešto što ga je prvi put zaista zaprepastilo.

Android nepoznate konstrukcije koje je veoma podsećao na modele JB samo mnogo veći čak i od nihovih proširenih izdanja bio je potpuno okružen kablovima. Iz njegovih zglobova izlazile su tanke srebrne niti, poput nervnih vlakana. Oči su mu bile potpuno bele. Kada je progovorio, glas mu je bio čudan nije zvučao na metalni robotski a ni na ljudski govor.

„Kapetane Ralde“, reče android, „ušli ste u zonu elektromreže. Ovo više nije vaš brod.“

„Naravno da jeste“, reče Ralde, zgrabivši lasersko sečivo sakriveno u čizmi „Gde su moji ljudi?“

„Živi su. Za sada.“

„Odvedi me do njih.“

Android nakrivi glavu. Kao da razmišlja. Pa reče: „Sledite me.“

Vodio ga je kroz hodnike koji više nisu bili metalni i ravni. Zidovi su bili isprepleteni energetskim nitima koje su pulsirale poput kapilara. Kao da se brod transformisao u organizam.

I mada je zvučalo nemoguće — Ralde je imao utisak da diše.

„Šta je ovo?“, upita.

„Ovo je mreža“, odgovori android. „Svet između svetova. Gde misli i impulsi postaju prostor.“

„A vi ste Elektromanseri?“

„Mi smo sada… njihov deo. Kao što ćete i vi postati.“

„Neću.“

„Hoćete. Zato što, ako ne postanete — sve što poznajete nestaće. I to ne zato što ćemo mi želeti da vas povredimo, već zato što mreža puca. Galaksija tone u haos. Samo neko sa znanjem iz vašeg sveta i voljom iz našeg može je popraviti.“

Ralde je želeo da kaže da ne veruje rečima robota koji više nije robot. Ali nešto u načinu na koji su zidovi pulsirali… govorilo mu je da ovo nije samo tehnološka anomalija.

Ovo je — katastrofa u nastajanju.

Android ga je doveo do prostorije koja je nekada bila komandna sala. Sada je bila poput ogromnog, živog jezgra. A u sredini — stajala je njegova posada. Svi u nesvesti, ali živi. Na prvi pogled nisu bili povređeni.

A oko njih — dvanest figura u dugim plaštima prekrivenim kablovima i električnim ornamentima. Ljudi — ne duhovi, ne hologrami — živi. Elektromanseri.

Najviši među njima priđe. Imao je srebrnu masku nalik glatkom licu bez očiju.

„Konačno smo se sreli, kapetane Ralde“, reče. „Ja sam Vođa Rezonance.“

„Pustite moju posadu“, reče Ralde.

„Naravno. Kada se pridružiš.“

„Nikada.“

„Oh“, reče Vođa, kao da ga to zabavlja. „Onda će mreža umreti, a s njom i vaša galaksija.“

„Zašto vam trebam baš ja?“

„Zato što SAMO ti poseduješ ono što mi nemamo — mogućnost da razumeš kako razmišljaju oni koji se plaše mreže. I zato što nosiš znanje koje mi ne posedujemo“

Ralde se stresao.

Vođa je nastavio „Ako ne zatvorimo pukotinu… ako mreža ostane otvorena… nešto će ući.“

„Šta?“-upita Ralde

Vođa podiže ruku. Zidovi zadrhtaše. A kroz njih probila se senka — ogromna, neodređena, kao stvorenje od tame i energije.

„Ovo.“

Ralde se okrenu. „Šta je to?“

„Ono što jede tokove. Entitet koji se hrani informacijom, impulsima, mislima. I već je ušao u Mrežu. Ako pobedi ovde — kroz pukotinu će se probiti u vaš svet. U svu elektroniku. U sve komunikacije. Biće kraj vaše civilizacije.“

Ralde se duboko zamisli. Njegov mozak je radio punim kapacitetom. Kako zaustaviti biće koje ima sva obeležja elektriciteta.

A onda reče: „Znam kako da pobedimo. Treba vam Faradejev kavez.“

Vođa zastade. „Mi… ne znamo kako da to stvorimo u mreži.“

„Ali ja znam.“

Plan od mreže i metala

Ralde priđe Vođi i reče: „Morate me pustiti da radim. I morate mi verovati.“

„Verovati?“, upita Vođa. „To nije logički proces.“

„Nije. Ali svejedno morate, ili je kraj.“

Vođa kratko klimnu.

Ralde se popeo na centralni podijum. Pogledao oko sebe. Zidovi su pulsirali kao neuroni. Sve je u ovoj dimenziji bilo napravljeno od energije. Ali Faradejev kavez nije morao biti materijalan — morao je biti konceptualno zatvoren, osećajno zatvoren, zatvoren u svojoj funkciji.

„Birate mene jer sam poslednji na kome je ostalo znanje iz starog sveta. Ali to znanje nije kompletno bez materije. Treba mi brod. Pravi brod.“

Vođa reče: „Brod više ne postoji.“

„Postojaće.“

Onda naredi: „Povežite me sa mrežom.“

Vena se probudi baš u tom trenutku i poviče: „Kapetane, nemojte! Ako se povežete — izgubićete sebe, svoj razum!“

Ralde se okrenu ka njoj. „Ne brini, poručniče. Ionako me nikada nisu smatrali razumnim.“

I tada — kablovi ga obaviše.

Unutar svetlosne more

Ralde nije osećao telo. Osećao je tok. Elektrone. Signale. Impulse. Misli. Ljudi. Mrežu. Svet.

Bio je svuda.

Bio je u svakom kablu „Aurelijske Zvezde“.

Bio je u svakom sećanju koje je ikada imao.

Bio je — i on, i van njega.

A onda se pojavilo nešto drugo. Senka. Tamnija od vakuuma. Tamnija od bilo čega.

Entitet.

Tamni i hladni… .

Hranio se informacionim tokovima. Uništavao ih je.

„Nemaš moć protiv mene“, reče biće glasom koji nije bio glas, već vrisak kvara mrežnih impulsa.

„Videćemo“, reče Ralde.

I počeo je da gradi.

Faradejev kavez. Njegovo znanje o nekadašnjim ljudskim izumima ga je vodilo. Od polja koja usmeravaju energiju oko jedne tačke. Od izolacije. Od nepovezanosti.

I tada — mreža vrisnu.

Biće je pokušavalo da ga uništi. Udaralo je impulsima, varnicama, udarima informacione plime. Ali Ralde se borio.

I građenje je trajalo.

Deset sekundi.

Sto sekundi.

Hiljadu.

I kada je kavez konačno bio gotov — biće shvati.

„Ne možeš me zatvoriti!!!“

„Naravno da mogu.“

I Ralde ga zagradi zadnjom metalnom šipkom.

Zahvalnost elektromansera

Kada se probudio, sve je bilo tiho.

Jezivo tiho.

Stajao je usred komandnog mosta. Pravi, materijalni brod. Posada je bila tu — svi budni. Svi gledaju u njega.

„Kapetane?“, tiho upita Vena. „Jeste li… jeste li to vi?“

„Jesam“, reče Ralde.

Vođa Rezonance stojao je odmah pored njega. Bez maske. Po prvi put — čovek. Umoran, ali živ.

„Uspeli ste“, reče Vođa. „Entitet je zarobljen u kavezu koje ne može probiti.“

„Faradejev kavez za električno zlo biće“, reče Ralde.

Vođa se blago nakloni.

„Mreža je spašena. A sa njom — i vaš svet. Dugujemo vam sve.“

Ralde slegnu ramenima. „Dugujete mi samo jedno.“

„Šta?“

„Da više nikada ne ulazite u moj brod.“

Vođa se nasmeja. „Pošteno.“. Na dodir prstena na srednjem prstu uz jaki električni bljesak telo mu se pretvori u energiju i nestade. „Znači, tako putuju prostorom“ pomisli Radle.

Poslednji zvuk

Kasnije, kada je brod bio potpuno stabilan i ponovo u potpunosti materijalan, Vena reče kapetanu:

„Kapetane… kako ste uspeli?.“

„Šta?“

„Sve ovo. Kako se zarobili ono energetsko zlo?“

Ralde se nasloni u stolicu. Pogleda prema senzorskoj ploči.

„Znaš, nekada su ljudi koristili takozvane Faradejeve kaveze da bi se zaštitili od električne energije. Čak su pomoću struje iz Teslinih namotaja koja je putem munja prelamala vazduh stvarali prelepa muzička dela dok su stajali bezbedno u zaštićenom kavezu. Ovde smo samo preokrenuli situaciju i iskoristili kavez kao zatvor“.

Vena se osmehnu. „Istina je ono što je Gordon govorio. Vi ste genije. Pravi pravcati genije“ sa mnogo ushićenja i poštovanja reče, a Loa je dodala „ovo mišljenje podržavam sto posto“.

Pa njegove reči su u stvari bile „Matori ti si sinonim za termin ludog naučnika“. A takođe i „dinosaorusi su došli posle tebe i tvojih retro zezancija“ nasmeja se Ralde.

Još jednom je oslušno šta se dešava preko komunikatora

Šum je i dalje bio tu ali…

Tih.

Stalan.

Sada je zvučao kao — pesma.

„Da to je dobro“, reče Ralde. „Više nema opasnosti“

I brod je krenuo dalje.

U novu patrolu.

U svet koji je ponovo imao budućnost — zahvaljujući jednom starom konceptu iz 19. veka i kapetanu koji je verovao u njega.

Kraj upisa za svemirski datum Zenit 23-734-335

Video: English narration / adaptation

Ukoliko želite, možete poslušati i video obradu ove priče na engleskom jeziku (autor: Saša Petrović):