SVEMIRSKI LETAČI ALFA-KORPUSA – VELIKA GUŽVA U SEKTORU R-9
SVEMIRSKI LETAČI ALFA-KORPUSA – VELIKA GUŽVA U SEKTORU R-9
Kapetane!!! Kapetane!!! – panično je odzvanjalo. Energetski štit našeg broda je kolabrirao!!! Mlazovi energije nas direktno pogađaju!!
„Gde je odgovor, gde je spas“ – grozničavo mu je prolazilo kroz glavu – „alfa procep? invezno fazno pomeranje? crvotoč…“
Kapetane, kapetane, kapetane!!!
Svemirski datum: Zenit 22-304-227
ESKADRILA U SUMRAKU RATA
Alfa-eskadrila lovaca, predvođena glavnom krstaricom Aurelijskom Zvezdom, probijala se kroz hipersvemirski prostor u pravcu udaljenog sektora R-9. Niko nije očekivao poziv u pomoć iz tog pravca — poslednjih meseci taj deo granice bio je stabilan, gotovo miran, bez naznaka većih neprijateljskih aktivnosti.
Ali sada, prema hitnim signalima koji su stizali jedan za drugim, neprijatelj se probio kroz više odbrambenih tačaka i zapretio linijama snabdevanja duboko na teritoriji Unije.
U komandnoj kabini, svetlost plavkastih holograma osvetljavala je umorne oči dvojice starih prijatelja — veštog, lukavog i podsmešljivog borca narednika Gordana i njegovog neprikosnovenog prijatelja kapetana Raldeta, osobe koju su mnogi smatrali ludim genijem, najpametnijeg, najhrabrijeg i najtvrdoglavijeg čoveka u floti. Ne jednom je spasao živote nekonvencionalnim idejama koje bi drugi smatrali suludim. Ali danas, pred njima se nalazio problem više nego ozbiljan.
Gordan je nervozno šetao kabinom, dok se Ralde držao za naslone glavnog taktičkog stola, proučavajući projekcije koje su se smenjivale pred njegovim očima.
„Kako je bestraga došlo do ovoga?“ — ispali Gordan toliko naglo da se čak i dvoje mladih oficira na bočnim konzolama trgnulo. „Tu liniju smo utvrdili poput zamka — energetski zidovi, taktičke mine, gomilu alfa letača, kao da smo iskopali rovove i okružili ih vodenim jarkom punim ajkulama. A sada nam komanda javlja da je pukla kao od papira!“
„Pa izgleda da ajkule nisu bile tako efikasne,“ sa umornim smeškom progovori Ralde. Njegovo lice, uobičajeno smireno i samopouzdano, sada je delovalo iscrpljeno. „Ni meni nije jasno kako su se probili pored toliko Alfa lovaca.“
Gordan frknu. „Neprijatelj mora da je otkrio nešto novo. Neki trik, neka tehnologija, neka glupost na kojoj nismo obratili pažnju.“
Krstarica je u tom trenutku izronila iz hipersvemira. Pred njima je bio prizor koji niko nije želeo videti.
TIŠINA PRED KATASTROFU
Na holoprojekcijskim ekranima svemir se otvarao poput crne provalije prošarane svetlećim tragovima borbe. Hiljade manjih odsjaja označavali su olupine Alfa-lovaca.
„Ovo… ovo ne može biti stvarnost,“ promucao je Gordan.
Ralde nije odgovorio. Gledao je ispred sebe sa rastućom nevericom. Oficiri su takođe bili zapanjeni onim što su videli.
Ralde priđe bliže komandnoj konzoli, oči mu zatreperiše u neobičnom miksu razmišljanja i proračunatosti. Njegov um je već radio punom snagom.
„Šta je bestraga sada ovo?!?“ — Gordan prosikta. „Zašto Alfa jedinice miruju…? Zašto samo stoje i puštaju da ih unište?!“
U tom trenutku mlaz nepoznate energije prolazeći kroz energetske štitove pogodio je njihovu krstaricu. Kabina se stresla kao da ju je udario grom i energija je nestala.
Istog trenutka, slični udari pogodili su jedan po jedan lovac u njihovoj pratnji. Svaki brod nakon pogotka bio je kao mrtav. Bez eksplozije, bez dima. Samo jednostavno ugašeni… i tišina.
„Čoveče… šta se ovo događa?!“ — Gordan se zbunjeno pitao.
Kontrolni paneli krstarice počeli su da se gase jedan za drugim. Glavni sistemi — komunikacioni moduli, ciljnički sistemi, energetske mreže — svi oni su padali kao domine.
Ralde je povikao: „Uključite pričuvno napajanje — odmah!“
Oficiri su leteli ka terminalima. Posle nekoliko napetih sekundi, brod je blago zatreperio i usijano pomoćno osvetljenje boje ćilibara upalilo se duž celog mosta.
„Šta, zar je to sve?“ — Gordan je gotovo šapnuo.
Od ogromne, tehnološki najsavremenije krstarice Unije, radili su samo svetla, održavanje života, potisnici i osnovni brodski replikatori. Sistem za navigaciju je jedva svetleo, štitovi su pali, a oružja su bila mrtva.
ANDROIDI KOJI SU MENJALI SUDBINU
„Svi preostali brodovi neka pređu na potisnike! Sakrijte se iza krstarice!“ — grmeo je Ralde. „Naša oplata može primiti desetine direktnih pogodaka bez pucanja!“
Gordan prasnu: „Može primiti — ali ne zauvek!“
„Bolje i to nego ništa,“ odgovori Ralde.
„Kako je ovaj prokleti zrak prošao kroz naše štitove?“ – iznervirano će Gordan.
„Mora da su saznali na neki način njegovu frekvenciju. Bez obzira na to nisu mogli upotrebiti ništa smrtonosno jer bi sekundarni štit to zaustavio ali zrak je mogao da prođe“ – reče Ralde.
„Moramo da otkrijemo šta je bio cilj njihovog napada i kako su nas onesposobili“ – ljutito će Gordan.
Istog trenutka Ralde viknu: „Aktivirajte androide pretraživače! Odmah!“
Na komandnom stolu je trepnulo nekoliko redova šifri, a zatim se paluba zatresla kada se iz specijalnih odeljaka izvuklo na desetine malih robotskih tela veličine trogodišnjeg deteta.
Bili su to JB modeli označeni različitim brojevima — tehno-pretraživači, radnici i borci, maleni, neverovatno brzi i opremljeni finim senzorima koji su mogli da detektuju anomalije u energetskim poljima i materijalu unutar milisekunde. Mnogi vojnici ih nisu voleli — bili su im previše čudni i velika nepoznanica.
„Vidi! Otkud sad oni?“ — začuđeno će Gordan.
„Sećaš li se androida sa stanice, kad smo ostali bez odmora pre nekoliko godina?“ — Ralde ga pogleda ispod oka.
„Nije valjda da si ih nabavio za našu krstaricu?“ — nasmeja se Gordan i u ovoj situaciji.
„Znao sam da će nam jednog dana zatrebati. A i ti si bio impresioniran onim androidom, priznaj.“
„Možda malo…“ mrmljao je Gordan, ali osmeh ga je odavao.
Androidi su se raspršili po brodu, klizeći preko plafona, zidova i poda kao žive senke. Dronovi su emitovali tanke modre zrake skeniranja, odbijajući se od metalnih ploča i izvlačeći podatke brzinom koju nijedan čovek nije mogao pratiti.
Posle nekoliko minuta istrage, jedan od androida se pojavi pred Raldeom i Gordanom.
„Kapetane Ralde,“ progovori metalnim, ali iznenađujuće prijatnim glasom, „pronašli smo anomaliju. Udari neprijateljskog zraka ciljali su jedini čip na brodu koji nije moguće potpuno zaštiti primarnim ni sekundarnim energetskim štitom zbog njegove funkcije. – Čip za raspodelu energije.“
Gordan opsova: „Prepredene bitange! Našli su našu jedinu slabu tačku… jedinu!“
Ralde zagrmi: „Dajte mi specifikaciju tog čipa.“
Hologrami se upališe, i njih dvojica su počeli da proučavaju dijagram.
„Hm…“ promrmlja Gordan. „U njemu ima samo deset aktivnih kola koja ne možemo potpuno zaštititi. Njihov zrak, očigledno, pogađa baš njih. To im je dovoljno da onesposobe sve brodove Unije.“
„Samo deset…“ izusti Ralde tiho. A onda mu oči zasijaše. „Imam ideju.“
Nije čekao da objasni — već je povikao: „Brzo — do replikatora!“
BROD KOJI JOŠ UVEK DIŠE
Dok su trčali ka sektoru za replikaciju, neprijateljske salve su pogađale krstaricu bez prestanka. Oklop je pucketao, svetlo se gasilo i ponovo palilo, zidovi su škripali kao da se ceo brod žali na udarce.
Androidi su u međuvremenu prošli u režim održavanja — nešto što je malo ko video uživo. Njihova tela su se transformisala, rasla, a njihove brze automatske zavarivačke baklje počele su izvanrednom brzinom da zatvaraju pukotine koje su se pojavljivale na trupu broda nedozvoljavajući da dođe do dekompresije palube.
Gordan je zastao samo na trenutak da pogleda, potpuno fasciniran.
„Vau!“ u neverici će Gordan. „Ovi malci zlata vrede!“. Sada ga je pomalo grizla savest kada bi se setio šta je prvi put o njima pomislio na onoj užurbanoj stanici.
Uleteli su u sobu replikatora. Ralde je odmah počeo da diktira uređaju specifikacije nove komponente.
„Napravi štampanu ploču sa sledećim elementima,“ komandovao je brzinom čoveka koji unapred zna šta radi.
Replikator je radio punim kapacitetom. Iz njegovog jezgra izbijale su varnice i plavičasti mlazevi materijalizacije. Nakon nekoliko napetih minuta, iz njegove komore izađe — ogromna štampana ploča, toliko velika da su je jedva nosila dvojica ljudi.
Na ploči su se nalazili elementi čudnog izgleda — cilindri, kružne komore, debele staklene cevi i kablovi koji su ličili na nešto iz muzeja rane tehnologije.
Gordan podiže obrvu. „Šta je, zaboga, ovo?“
„Ovo će nas spasiti,“ odgovori Ralde kratko. „Idemo u mašinsko odeljenje!“
NA KORAK OD KATAKLIZME
Krstarica je škripala kao da će se raspasti svakog časa. Štitovi nisu radili. Odbrambeni sistemi bili su mrtvi. Neprijatelj je pojačavao vatru.
U mašinskom odeljenju androidi su se već pripremali za zamenu oštećenog čipa. Otvorili su zaštitni poklopac i počeli da skidaju ostatke pregorelog modula izvukavši kompromitovani čip. Deo čipa koji nije mogao biti zaštićen bio je potpuno spržen.
Ralde i Gordan su predali androidima svoju gigantsku ploču.
„Prespojite ispravni deo čipa sa ovim“ – komandova Ralde.
Androidi, poslušni i precizni kao hirurzi, počeli su da uklapaju žice i zalemljuju kontakte. Radili su neverovatnom brzinom. Zid broda je pod njihovim nogama podrhtavao, svetlo se gasilo i palilo.
Činilo se da će svaki naredni pogodak biti onaj poslednji. Jedino što je održavalo krstaricu u jednom komadu bili su neumorni mali androidi. A onda — androidi završiše spajanje ploče sa čipom.
Ploča je sinula toplim svetlom. U tom trenutku krstarica je oživela.
Sistemi su se aktivirali jedan po jedan:
- štitovi,
- oružja,
- senzori,
- hiperkomunikacije,
- glavni pogon.
„Vratili smo se u igru!“ — sa veliki smeškom podrugljivo će Gordan.
Napadači si primetili da se krstarica vraća u život i usmerili su svoj zrak u najačoj snazi na mestu gde su znali da se nalazi osetljivi čip. Ali ovog puta nisu dobili rezultat koji su očekivali.
Ispalili su zrak punom snagom. Ali… Ničega. Niti pada napajanja. Niti prekida sistema. Krstarica je ostala u punoj funkciji.
Ralde podiže ruku. „Paljba!“
Krstarica Aurelijska Zvezda otvorila je vatru iz svih cevi. Njena salve secirale su neprijateljsku flotu. Udar za udarom, brodovi koji su do tada izgledali nezaustavljivo počeli su panično da se povlače.
Posle dvadesetak minuta sve je bilo gotovo. Tišina se spustila na most.
ČAROLIJE IZ PRAISTORIJE
Ralde se sruši na komandnu stolicu, potpuno iscrpljen.
„Moramo da zamenimo kompromitovani čip na svim brodovima Unije…“ reče umorno.
Gordan ga pogleda i reče: „Sto mu gromova… kakvu si sad čaroliju izveo? Šta su ta čuda na štampanoj ploči?“
Ralde se nasmeja. „Samo jedna reč — vakumske cevi.“
Gordan trepnu. „Cevi? Kakve sad cevi, bestraga?“
„One stare,“ objasni Ralde. „Preteče tranzistora. Preteče mikročipova. Tehnologija stara stotinama godina. Velike, glomazne, užasno se greju… ali imaju jednu izvanrednu osobinu koja nas je danas spasila: ni jedan oblik zračenja ih ne može omesti. Niti elektromagnetno, niti kvantno, ni hipersvemirsko.“
Gordan se nasmeja, ovaj put iskreno. „Opet tvoje čarolije iz praistorije…“
„Možda je za tebe to praistorija,“ reče Ralde, „ali za mene je pravo uživanje.“
Gordan klimnu. „Priznajem… spasao si nas.“
„Zahvali znanju i tehnologiji naših predaka a ne meni“ – nasmeši se Ralde.
Gordan se nasmeja još šire. „E pa onda… živela praistorija! A da ne zaboravim na naše herojske mališane“ – okrete se najbližem androidu.
„Zvanično se izvinjavam našim malim herojima zbog omalovažavanja. Da nije bilo vas ne bi sada bilo ni nas“ – Gordan podiže ruku imitirajući zdravicu.
Ralde prelete pogledom na malog androida na kojeg se ova zdravica odnosila. U jednom trenutku mogao se zakleti da je na nacrtanim očima na ekranu preleteo izgled krajnjeg zadovoljstva.
Ovo neočekivano saznanje je dovelo da se grohotom nasmeje na šta nekoliko njegovih oficira zbunjeno okrete glavu neznajući razlog kapetanovog zadovoljstva.
Pa dobro, ionako su uvek mislili da je ludi genije.
A krstarica je, noseći ožiljke i pobedu, lagano okrenula pramac ka zvezdama — spremna za sledeću bitku.
Kraj upisa za svemirski datum Zenit 22-304-227
