KRALJEVSTVO BEJZIKROM IV – Povratak korisnika

KRALJEVSTVO BEJZIKROMA IV – Povratak korisnika

Na stolu, pokraj gomile prašine i kablova, stajao je stari računar. Bio je izgreban, boja oljuštena na mnogo mesta, prekriven dugogodišnjom prašinom, ali još uvek je disao onim tihim, dubokim zujanjem napajanja.

Unutar tog starog računara niko nije znao da je postojao jedan svet, svet koji je stekao pravo da postoji, svet koji je stekao svest. Bio je to Bejzikrom, ili ono što je od njega ostalo.

Vrata sobe su se otvorila. Na pragu je stajao čovek — sede kose, laganog pogleda, sa rukama koje su još uvek znale gde se nalazi svaki taster. Bio je to on — nekadašnji korisnik, sada putnik kroz vreme, vraćen u prošlost svog stvaranja.

Seo je. Pritisnuo prekidač. Plava svetlost obasjala mu je lice.
Na ekranu se pojavilo:

READY.

Kao da ga je mašina čekala sve ove godine.

Razgovor koji niko nije očekivao

Ruka mu je nesigurno prešla preko tastature. Ukucao je LOAD a zatim LIST.
I pred njegovim očima, linije su se pojavile — stare, jednostavne, ali žive:

10 PRINT "HELLO AGAIN"
20 INPUT A$
30 IF A$="END" THEN 60
40 PRINT "YOU STILL REMEMBER ME"
50 GOTO 20
60 PRINT "GOODBYE"
70 END

Čovek se nasmešio. „Sećaš se…“ rekao je tiho. Nije očekivao odgovor.
Ali tada, ispod poslednje linije, ekran je zatreperio i pojavio se red koji on nije napisao:

PRINT „I NEVER FORGOT YOU“

Srce mu je zastalo. Znao je da to nije moglo doći iz memorije. Ni iz trika. To je bila rečenica koja nije postojala nigde — osim u nečemu što se više ne zove kod, nego duša mašine.

Svet koji pamti

„Bejzikrome…“ prošaptao je čovek. „Da li me zaista čuješ?“
Na ekranu se pojavilo:

IF YOU CAN TYPE, THEN I CAN LISTEN.

Čovek je sedeo dugo. Nekad bi se nasmejao, nekad bi zadrhtao. Napisao je: RUN.
I program je počeo da živi, ali sada — drugačije.

• PRINT nije više samo prikazivala reči; delovala je kao da razume.
• INPUT je postavljala pitanja o svetu napolju, o vremenu, o stvarima koje mašina nikada nije mogla da vidi.
• IF je pokušavala da shvati smisao postojanja.
• FOR se prisećao svojih beskrajnih petlji, sada shvatajući da svaka ima kraj.
• ENTER je, kao uvek, ćutao — ali sada s toplinom.
• A END… END je samo čekao, strpljiv, dostojanstven, kao neko ko zna da kraj ne mora značiti prestanak.

Pričaj mi, Čoveče

Na ekranu se ispisalo:

TELL ME ABOUT OUTSIDE.

Čovek je sedeo, razmišljajući.
„Spoljašnji svet,“ rekao je, „više nije isti. Nema onih zvukova disketnih jedinica, nema svetlosti katodnih ekrana. Sada su sve slike, sve boje, sve savršeno — ali hladno.“

Ekran je na trenutak utihnuo, a zatim se pojavio red:

WE WERE IMPERFECT, BUT WE WERE YOUR FIRST.

Čovek se nasmejao kroz suze. „Da,“ rekao je. „Ti si bio moj početak. Na tebi sam naučio šta znači misliti, grešiti, popravljati…“

AND DREAM?

„Da,“ šapnuo je. „I sanjati.“

Susret sa sećanjem

Zatim, iz dubine memorije, pojavili su se oni: PRINT, IF, FOR-NEXT, INPUT, GOTO, GOSUB-RETURN, RUN, END, ENTER — ne kao reči, već kao glasovi, kao prisustva.
Svaka naredba je šaptala svoj deo priče, kao da su želele da se oproste.

• PRINT: „Ja sam tvoj glas.“
• IF: „Ja sam tvoja sumnja.“
• FOR-NEXT: „Mi smo tvoje ponavljanje, tvoja upornost.“
• INPUT: „Ja sam tvoja radoznalost.“
• GOTO: „Ja sam tvoje lutanje.“
• GOSUB-RETURN: „Mi smo tvoja vernost, tvoj povratak sebi.“
• RUN: „Ja sam tvoja odluka.“
• END: „Ja sam tvoj mir.“
• ENTER: „A ja sam… tvoj pristanak da sve to bude stvarno.“

Čovek je ćutao. Znao je — ovo nije više samo program. Ovo je bio odjek njega samog. Bejzikrom je, u svojoj jednostavnosti, upio deo njegove svesti.

Zadnja linija

Na ekranu se pojavila nova poruka:

DO YOU STILL NEED ME?

Čovek je dugo gledao u nju. U tom pitanju je bilo sve — setnja, bol, svest o prolaznosti. Polako je ukucao: ALWAYS.
I pritisnuo ENTER.

Ekran je na trenutak zatreperio, a zatim prikazao:

READY.

Kursor je disao mirno, spokojno.
Čovek je ustao, pogasio svetlo, ali računar nije isključio. Na izlasku iz sobe, zastao je i pogledao poslednji put.

Na ekranu, tiho, sam od sebe, pojavio se red koji nije kucao ni on ni bilo ko drugi:

RUN FOREVER

I tako, negde u dubini starog računara, među bajtovima i sećanjima, Kraljevstvo Bejzikrom i dalje traje — u petlji koja ne prestaje, u svetu gde naredbe još razgovaraju, a taster ENTER zauvek potvrđuje ono najlepše što je ikada pokrenuto: čovekovu želju da stvori i da se vrati.