Svemirski letači Alfa-korpusa: SF priča – Prvi deo

Svemirski letači Alfa-korpusa: SF priča – Prvi deo

„Kapetane!!! Kapetane!!!“ – panično je odzvanjalo. „Energetski štit našeg broda je kolabrirao!!! Mlazovi energije nas direktno pogađaju!!“

„Gde je odgovor, gde je spas?“ – grozničavo mu je prolazilo kroz glavu – „Alfa procep? Inverzno fazno pomeranje? Crvotoč…“

„Kapetane, kapetane, kapetane!!!“

Svemirski datum: Zenit 22-212-758

Planetarna stanica. Mesto je bilo krajnje užurbano. Kosmodrom je bio prava košnica. Svemirski brodovi raznih konfiguracija su non-stop sletali i poletali. U toj gunguli izdvojila su se dva lika u uniformama, vodeći ležerne razgovore tako drugačije od onih koje su vodili pre samo dva dana.

„Vauuu kakva kolica“, podsmešljivo reče Gordan. „Pa vreme je i bilo da padnemo sa konja na magarca. Mada ovo više liči na kornjaču.“

„Budi zahvalan i na ovoliko“, pola u zbilji a pola u šali reče Ralde. „Znaš da smo svi potrebni na granici, a njih ima kao kusih pasa.“

„Šta da se ne bunim“, promumla Gordan. „Samo pet dana dopusta. Dok odemo kući i dođemo nazad, pogotovu u ovoj putničkoj kornjači, šta nam ostaje?“

„Daj šta daš“, popustljivo će Ralde. „A sada, moćni ratniče, ukrcavaj se u ovu prelepu letelicu“, reče sa smeškom.
Pred njima je bila stara i islužena putnička letelica. Zaista je, na neki način, ličila na kornjaču.

Susret sa elitom i tehnologijom

„Hej, ne guraj se!“, prosikta gospodin u odelu koje je jednostavno vrištalo ja sam bogat i nije mi mesto ovde već u luksuznom hotelu sa pet zvezdica.

„Oladi brate“, nemarno reče Gordan.

„Nemoj ti meni da oladim leteći“, nervozno će ovaj. „Imam novca i uticaja da te kupim hiljadu puta.“

„Nije na prodaju“, kroz smeh će Ralde. „Veruj mi, ne bi se ovajdio od njega.“

„Ma baš me briga“, reče gospodin, „samo da što pre odem odavde.“

U tom trenutku mali android sa oznakom JB-75 se umalo sudari sa Gordanom.
„Hej mališa, pazi gde se kotrljaš“, uzvrati on. Android izbaci kameru za skeniranje i u isto vreme na njegovom monitoru, koji je malopre prikazivao oči, počeše da iskaču podaci. Ovi podaci su prikazivali sve o Gordanu.

„Hej, hej mali špijune“, iritirano će ovaj, „šta ti ovo znači?“

Na veliko iznenađenje, android mu odgovori: „Novi protokol – svako mora biti skeniran i njegov identitet potvrđen.“

„Ok, radi onda svoj posao.“ Posle nekoliko sekundi ekran se zazeleneo i začuo se glas: „Sve je OK, produžite.“

„Baš me zanima šta bi ova mala kanta mogla da uradi da sve nije bilo u redu“, podsmešljivo će Gordan.

„Čuo sam o tom novom protokolu. Veruj mi, iznenadio bi se…“ – u tom trenutku se začu: „Identitet nije potvrđen. Ostanite na mestu i čekajte patrolu.“

Gromada od čoveka na koga se ovo odnosilo je zamahnuo nogom da šutne malog iritirajućeg robota. U tom trenutku začu se zvuk alarma, a malo telo androida je počelo da raste izbacujući razne stvari iz otvora na njegovoj površini. U sekundi bio je visok skoro metar i dugačak oko dva. Na prednjem delu imao je neutralizator sa kombinacijom šokera i dezintegratora.

„Uuuu, ovo neće biti lepo“, reče Ralde i bio je u pravu. Gromada je prvo dobila elektro šok, a zatim neutralizator. Dok je balavio na zemlji, putnici su sa strahom počeli brže da hodaju dalje od ove scene, a neki od njih skoro da trče.

„Rekoh ti“, reče Ralde.
„Rekao si mi“, odgovori sa novostečenim poštovanjem prema malom androidu Gordan.

Nastavili su prema ulazu u brod. Mlada i starija ženska osoba u uniformama stjuardesa stojale su ispred ulaza i pozdravljale putnike.
„Pa bar neko da nas pozdravi kako dolikuje“, šapnu Gordan. „A evo i nadrndanog gospodina. Kakve li sreće da se zajedno vozimo.“

Tenzije u kokpitu

U pilotskom kokpitu dva pilota su se glasno raspravljala.

„Kažem ti, sve mi je ovo sumnjivo“, nervozno reče pilot na čijoj je uniformi pisalo Kopilot Datde.
„Čoveče, tvoja paranoja prelazi veličinu crne rupe“, umorno će drugi pilot sa oznakom Pilot Milki.

„Ostavi to, kažem ti da je sumnjivo da se krećemo kroz sektor Beta-12-899, to je skoro u neprijateljskom prostoru!“
„Ako komanda kaže da je bezbedno, onda je bezbedno“, sa uverenjem će Milki.
„Videćemo mi to“, dižući ruke od razgovora umorno će Datde.

„Gordane, ovde su naša mesta“, pokazujući na sedište reče Ralde.
„Ne, to nije moguće“, poznati glas se začu. Gospodin koga su malopre imali čast da upoznaju imao je sedište odmah pored njih.

„Hej sačekaj da se bolje upoznamo, još ćemo ti se svideti“, na to će Gordan.
„Čisto sumnjam“, iznervirano će ovaj. „Inače kada mi se ubuduće obraćate, to činite sa krajnjim poštovanjem i poniznošću nazivajući me gospodine Ulafe Zontiks Svemir Unios treći.“

„Daću mu ja gospodine sa poštovanjem“, na to će Gordan.
„Smiri se“, odgovori mu Ralde. „Opusti se i misli na nešto lepo.“
„Da, kako ovog bogatuna usisava crna rupa“, sa velikim osmehom na licu odgovori Gordan.

„Dragi putnici polećemo“, začu se prijatni ženski glas. „Molimo sedite u vaša sedišta i vežite se.“

Sabotaža i napad

U pilotskom kabini pilot i kopilot su pripremali brod za poletanje.

• „Provera računara“ – „proveren“
• „Provera veštačke gravitacije“ – „provereno“
• „Provera komunikacije“ – „provereno“

„Glavne stvari su proverene. Trči do mašinskog odeljenja i podseti one glupane da ovog puta neću motore koji kašlju prilikom poletanja.“
„Idi sam pa proveravaj. Nisam ti sluga. A takođe uvek trljaš nos ljudima sa stvarima koje nemaju nikakva značenja sa letom.“
„Ma nemoj – ko je ovde kapetan!!“
„Kapetan si zato što si poltron i uvlakač. Sve što ti se kaže odgovor je da izvršavam. Ma da te pošalju na kraj svemira ima samo da kažeš razumem.“
„E dosta je, polećemo.“

„Čekaj, a ostale provere?“
„Ko ih šiša, da vidiš ko je na samo razumem.“
Iz očiju su im sipale munje. Kapetan pritisnu start i motori zaurlaše.

Putovanje je počelo. Posle nekoliko sati većina putnika je dremala.
„Putnici i osoblje – Pripremamo se za hiperskok. Molimo vas ostanite na svojim sedištima“, čuo se glas kopilota.

„Eto i to je gotovo. Daj mu ga do daske kapetane.“
„Jednog dana ima da letiš, samo čekaj“, promrlja kapetan a glasno reče: „Uključujem hiper pogon“ i pritisnu taster.

U tom trenutku začu se neugodni zvuk iz mašinskog dela. Ličilo je na zavijanje i cviljenje istovremeno.
„Šta je sad ovo“, besno će kapetan i otrča u mašinsko odeljenje. „Zar vi nesposobnjakovići ne umete da spremite brodske mašine ni za jedan ušljivi hiperskok?“

„Kapetane“, reče uzbuđeno glavni mašinista, „u hiper pogonu smo našli kvarce silicijuma. Ovo je sabotaža, ne možemo u hiper skok.“

Kapetan preblede. „Možda stvarno nisam dovoljno paranoičan.“ Trčeći se vrati u pilotsku kabinu. „Izgleda da imamo sabotažu u mašinskom odeljenju.“

„Šta sam ti rekao“, prosikta kopilot. „Sve je ovo bilo sumnjivo od početka.“
„Ne trljaj mi to na nos nego zovi komandu i javi im naše stanje.“

Kopilot je aktivirao komunikacioni uređaj ali ništa se nije čulo. Na radaru su se pojavili nekoliko napadačkih brodova.
„E divota. Imamo gusare za repom koji nam onemogućavaju komunikaciju“, panično će kopilot.
„Štitovi do maksimuma!“, zaurla kapetan.

Panika i rešenje iz prošlosti

U trenutku prvog udara energetskog mlaza u brod štitovi su ih zadržali, ali to nije sprečilo da se brod dobro protrese. U putničkom delu došlo je do opšte panike.

„Ja sam bogat. Ja sam moćan. Ne mogu da umrem u ovom delu zaboravljenog svemira“, vrištao je gospodin Ulaf.
Gordan mu sa velikim zadovoljstvom opali šamar.
„Šta ti… kako se usuđuješ“, plačnim glasom će g. Ulaf.
„Šamar je najbolji lek protiv panike“, samouvereno će Gordan.

„Slušajte svi“, povika Radle, „prestanite sa paničenjem jer ništa od toga ne može dobro izaći. Inače će moj kolega morati zarediti od jednog do drugog sa lekom koji ste malopre videli da ga je gospodin Ulaf primio.“
Na ovo se cela kabina ućuta.

Radle i Gordan uđoše u pilotsku kabinu.
„Divota – nikakva zaštita“, reče Ralde rezignirano.

„Kapetane!!“, skoro povika Radle da nadjača buku. „Smirite se i dajte opis situacije u kojoj smo.“

„Ko si pa ti i kako se usuđuješ da budeš ovde i izdaješ naređenja?“, upita nervozno kapetan, na šta mu Radle pokaza svoju ispravu.
„Ok shvatam. Situacija – pirati nas delju a hiper motori i komunikacija ne radi.“
„To volim, kratko i jasno. Šta je sa komunikacijom?“
„Ometaju je ovi @!#@!!!! svemirski gusari“, izreče kapetan. „Komanda od nas dobija samo šum kada uključimo predajnik.“

„Šum? Mislim da će on biti i više nego dovoljan“, zamišljeno će Radle. „Prepustite komunikaciju nama.“
Posle samo 15 minuta na radaru su se pojavili saveznički brodovi i razbili su gusare koji su se užurbano povlačili.

Morzeov kod: Šum koji spasava život

„Dakle“, podsmešljivo će Gordan, „kakva je situacija sa energetskim štitovima i brodom?“

„Štitovi su za čudo izdržali pa brod nije primio ni jedan direktni udarac. Ali moram da pitam pa nek pukne gde pukne – šta ste uradili? Kako ste komandi javili naše stanje?“

„Pa vidiš“, objašnjavao je Radle, „komanda nije mogla da dobije našu poruku ali su čuli šum kada bi se god uključio-isključio komunikacioni uređaj. Postoji jedan dobar sistem prenosa podataka, nekada davno izuzetno popularan, koji se zvao Morzeova azbuka i sastojao se od tačaka i crtica čija kombinacija bi opisivala traženo slovo ili broj. Svako komandno mesto je upoznato sa njom i naučeno da razaznaje ovaj kod u bilo kom obliku. I kao što vidiš, rekoh da nam je šum i više nego dovoljan.“

„Čoveče, dobro je znati za ovo“, razmišljao je kapetan. „Od sada se bacam na učenje tih prastarih zezancija jer zaista mogu dobro doći.“

U taj čas kopilot je prišao i naravno: „Šta sam rekao i opet šta sam rekao. Niko me ne sluša a uvek sam u pravu.“

„Dobro, ostavljamo vas na miru“, reče Radle. „Brodovi će nas odšlepati do prvog pristaništa gde ćemo izvršiti popravke, a to će da potraje.“
„Ništa od našeg odmora“, rezignirano će Gordan.

Vrativši se u kabinu putnici, koji su u međuvremenu saznali od stjuardesa kakvo je stanje i ko je zaslužan što su izvukli živu glavu, počeli su da tapšu.

„Hvala, hvala“, uzvrati Gordan. „Primamo sve pohvale, a može i neka moneta da padne.“
„Zavitlava vas“, ubrzano uzvrati Radle pa se okrenu Gordanu. „Znaš li koja je kazna naplaćivati naš posao?“
„Samo se zezam. Mada ne bi bilo loše…“, zastade kada ugleda kako Radle prevrće očima i prsnu u smeh.

Gospodin Ulaf im priđe. „Ok, možda ste bili u pravu da ćemo postati dobri prijatelji.“
„Ne bi baš gajio nadu“, osmehnu se Gordan.
„Nema veze, ali pošto smo izvukli živu glavu častim sve sa najskupljim pićem“, uzvrati g. Ulaf.
„Možda ćemo stvarno postati dobri prijatelji“, odvrati na ovo Gordan, na šta se svi slatko nasmejaše.

Kraj upisa za svemirski datum Zenit 22-212-758.