KRALJEVSTVO BEJZIKROM II – Bajka o logici i petlji

KRALJEVSTVO BEJZIKROM II – Bajka o logici i petlji

Od dana kada je ENTER tiho vratio red u Bejzikrom, sve je bilo mirno. PRINT je ponovo svetlela svojim rečenicama, GOTO je naučio da skače s merom, a RUN je trčao kao nekada — sigurno, bez sudara sa greškama. Programi su disali skladno, kao pesme koje se same pišu.

Ali kako to obično biva — mir nikada ne traje večno.

Bajka o logici i petlji

U senci linije 40 pojavila se nova naredba. Njeno ime bilo je IF — oštra, promišljena, hladna poput logike. Nosila je ogledalo u rukama i govorila:

„Nijedna linija nije istinita dok se ne dokaže. Ja sam sumnja, ja sam uslov. Samo onaj ko zna AKO — zna i KADA.“

Ostale naredbe su je gledale s nepoverenjem. PRINT ju je smatrala previše strogom, GOTO ju je voleo jer je pomoću nje dobijao nove puteve, a RUN je video u njoj potrebnu disciplinu.

Ali ENTER… ENTER je znao da IF donosi novu epohu — epohu razmišljanja.

Petlja u vremenu

Nedugo zatim, iz dubina memorije pojavio se FOR. Bio je snažan, uporan, neumoljiv. Hodao je kružnim putem i svaki put, kad bi stigao do kraja, vraćao bi se na početak.
Njegove reči bile su kao doboš u ritmu:

„Za svaki broj — jedan korak. Za svaku vrednost — jedan povratak. Ako ću da preskačem napred i nazad, pozvaću STEP upomoć.“

Iako su ga poštovali zbog snage, mnogi su se plašili njegove ponavljajuće prirode. Kada bi pogrešno upotrebio svoj završetak — kada bi zaboravio NEXT — petlja bi ispala iz začaranog kruga, program bi prijavio grešku i stao sa radom, što bi izazvalo haos u Bejzikromu.

„Ti si poput života,“ reče mu PRINT. „Uvek ponavljaš iste korake za zadatu vrednost, a ipak veruješ da se krećeš napred.“

FOR se nasmejao.
„Ponavljanje je moj smisao. Bez mene, ne postoji učenje. Sve se mora ponoviti da bi bilo savršeno.“

Novi prijatelji

„Možemo li i mi da se pridružimo žurci?“ PRINT se iznenada okrenu i iza sebe zapazi dve čudne osobe koje su se držale za ruke.

„Ko ste vi?“

„Mi smo ljubav, vernost i razumevanje. Mi smo zauvek zajedno kao što su i FOR-NEXT, samo sveobuhvatniji.“

Na to se FOR ljutnu. „Šta! Kako možete da vređate našu večnu povezanost?“

„Smiri se,“ umirujuće reče prvi posetitelj. „Ja sam GOSUB a moja partnerica je RETURN. Ja sam u stanju da kao GOTO skočim bilo gde u programu da uradim sve što korisnik želi, a ona će tok života Bejzikroma vratiti do mene. I tako koliko god puta treba.“

„Vidi ih kako se hvale,“ progunđa GOTO.

„Nije nam do hvale,“ uzvrati RETURN. „Ali zamisli samo koliko mi olakšavamo život svima vama u Bejzikromu. Koliko manje imate posla, a više vremena za vaše večne rasprave zahvaljujući nama.“

Na to se svi nasmejaše. „U redu, u redu, dobrodošli na zabavu,“ sa smeškom reče RUN, dok je ENTER sve ovo posmatrao sa osećajem velikog unutrašnjeg zadovoljstva.

Pitanje koje menja sve

Jednog dana iz plave praznine pojavila se sitna, neobična naredba. Imala je oči pune svetlosti i govorila je sa dečijom radoznalošću. Zvala se INPUT.

„Ja sam ono što dolazi spolja,“ rekla je. „Ja donosim promenu. Vi svi znate da govorite, ali ja znam da slušam.“

Svi su utihnuli. PRINT je zadrhtala, jer je prvi put srela nekoga ko ne pokazuje ono što već zna — već pita ono što ne zna.

RUN je pogledao ENTER i šapnuo:
„Ako ona zaista može da primi reč izvan našeg sveta… znači da postoji nešto — tamo napolju.“

Od tog trenutka, Bejzikrom više nije bio zatvoren u sebe. Pojavila se sumnja da postoji korisnik — biće izvan ekrana koje vidi, misli i odlučuje.

IF je odmah osetila da tu sumnju mora držati pod kontrolom.
„Sve mora imati uslov,“ rekla je. „Ne sme svaka reč spolja menjati redove iznutra.“

Ali INPUT se samo nasmejala.
„Bez mene, nikada ne biste čuli glas koji vas pokreće.“

Dolazak Kraja

I tada, kad se činilo da Bejzikrom ima sve: istinu (PRINT), pokret (RUN), logiku (IF), zadato ponavljanje (FOR) i svest o spoljašnjem svetu (INPUT) — pojavio se on.
Tiho, bez najave, samo se pojavio i stao na poslednju liniju svakog programa. Njegovo ime bilo je END.

Nije govorio mnogo. Samo bi stao, pogledao sve oko sebe i izgovorio reči koje su zvučale kao tišina:

„Svi redovi imaju svoj kraj.“

Kada bi END progovorio, svet bi utihnuo. Čak bi i ENTER zastao, poštujući njegovu prisutnost. Sa njim — sve se zatvaralo smireno, potpuno, dostojanstveno bilo u kojoj programskoj liniji.

Ali IF se pobunila. „Zašto kraj mora da postoji?“ pitala je. „Zar logika ne teži beskonačnosti?“
FOR je dodao: „Moje petlje ne žele da stanu!“
PRINT je šapnula: „Ipak, ako kraj ne dođe… ko će ikada znati da je priča završena?“

END se nasmejao.
„Zato postojim — da sve ono što ima smisla, ostane zauvek zapisano. Bez mene, svaka istina bi se izgubila u ponavljanju.“

Poslednji ENTER

I dok su naredbe raspravljale, ENTER je ponovo došao — onaj isti, tihi, neprimetni znak.
„Opet ti,“ reče GOTO s blagim osmehom.

„Da,“ odgovori ENTER. „Jer i kraj mora biti potvrđen.“

END ga pogleda sa poštovanjem.
„Bez tebe, ni moj kraj ne bi bio prihvaćen.“

Tada se desilo nešto čudesno. Na ekranu Bejzikroma, svi redovi su se poređali u savršen red. PRINT je govorila istinu, IF ju je proveravala, FOR-NEXT su je ponavljali, INPUT ju je dopunjavao, RUN ju je pokretao, GOTO je skakao gde treba, GOSUB-RETURN olakšavali gde god je to bilo moguće — a END je sve smirivao.
I na kraju svake linije, tiho, nečujno, stajao je ENTER — kao potpis postojanja.

Na ekranu se, poslednji put te noći, pojavilo:

READY.

Ispod, korisnik je kucnuo:

RUN

Svet Bejzikroma se pokrenuo — još jednom, još uvek, zauvek.