Svemirski leetači Alfa korpusa:Zadnji unos zenit vremena – početak kraja)

Zadnji unos zenit vremena – početak kraja

Gordan se teško kretao hramljajući kroz ruševine grada kojeg nije uspeo da spase. Uostalom nije uspeo nikoga da spase pa ni sebe. Nalazio se na glavnoj planeti u glavnom gradu Unije. Prelepom gradu pre samo nekoliko dana a sada… ruševine. Nekadašnje avenije bile su pretvorene u rascepane kanjone betona i metala. Toranj komunikacija, simbol grada, ležao je oboren poput posečenog diva. Dim je još uvek izlazio iz pukotina, a vazduh je mirisao na spaljenu plastiku, ozon i smrt.

Njegov alfa letač je bio potpuno uništen i jedva je spasao glavu prilikom pada i to samo zahvaljujući energetskim štitovima koji su ga obavili ali ne i potpuno zaštitili.

Svaki korak bio je bol. Svaki udah borba. Ali najteže su bile misli.

U mislima se vratio na dan kada je sve počelo. Pozvali su ga u glavnu komandu. Admiral i Glavni dostojanstvenik su ga ozbiljno gledali. „Naredniče Gordane od ovoga časa imate čin kapetana i odabrani ste za misiju od presudne važnosti. Poznato Vam je da se u nekoliko godina dešavaju sve više takozvanih slučajnosti. Neprijatelj zna sva naša kretanja, naše komunikacije, šifre štitova i ko zna šta još. Sumnjamo na težak proboj sigurnosti svih vojnih i civilnih instalacija“

Izdaja sa vrha

„Da to su pričali“ gorko je mislio Gordan sa zrncem njegovog čuvenog podsmeha i cinizma. Dovukao se u deo grada gde su bila hrpa uništenih hover vozila. Nekada simbol brzine i luksuza, sada su bila samo spržene školjke. Video je civile kako beže. Žene, decu, starce. Panični pogledi. Krikovi. Znao je da im ne može pomoći. Da je samo uspeo u zadatku. Ali ko bi mogao da poveruje da su izdajnici bili oni koji su trebali da ih štite?

Da, izdajnici su se nalazili u samom vrhu Unije. Glavni dostojanstvenik koji je očekivao nagradu od neprijatelja za izdaju, admiral koji je želeo da smakne Glavnog, uspostavi imepriju i bude budući imperator i gomila drugih u samom vrhu koji su bili potkupljeni ili ucenjeni i plašili za svoje i živote svojih najmilijih. Sve vreme su ga navodili na pogrešne tragove, davali netačne informacije, radili mu o glavi ali ipak je na kraju saznao istinu samo…

„Sve ovo znanje je došlo prekasno“ mislio je ozlojeđeni Gordan. Zastao je kod uništenog vozila i bacio pogled na svoje rane. Krv je probijala zavoj. „Nije dobro“ znao je već unapred.

Susret u ruševinama

Nije više znao gde ide. Posle dužeg vremena kojeg više nije bio ni svestan doteturao se u deo grada poznatog kao „krem de la krem“ gde su živeli najuticajniji i najbogatiji članovi Unije. U tom trenutku začu tiho pištanje. Ličilo je na suzdržan plač ili želju za vriskom. Tada ga je osoba videla. „Ne pucaj pored mene su žene i deca. Mi smo samo civili. Bogati smo. Nemoj naš povrediti i višestruko će ti se isplatiti“

Ovaj glas mu je zvučao poznato, veoma poznato. „Ma nemoj mi reći“-iznenada se priseti i ustade iz zaklona. „Gospodin Ulaf i još mnogo toga“- i pored sve muke nasmeja se Gordan. Panični strah nestade sa Ulafovog lica. „Letaču ti li si ti to?“. Gordan nije očekivao ono što sledi. Ulaf se zalete i zagrli ga kao starog najboljeg prijatelja.

„Vau, čekaj… mislio sam da me ne podnosiš“ sa osmehom će Gordan. Gospodin Ulaf diže uplakano lice „Pored toliko prošlih dana stradanja i bombardovanja ti si melem za oči“. Dođi upoznaću te sa ostalima.

Gordan priđe. Pored gospodina Ulafa su se pribila deca. Pored njih su stajale žene očigledno majke i rođake naoružane slabim laserskim pištoljima sa odlučnim izrazima na licima da zaštite najmlađe po svaku cenu. „Ovo je moja žena, njene dve sestre, majka, a ovo je moja majka i sestra. Ovo troje su moja deca, a ostali su deca ženinih sestara. Očevi su se pridružili odbrambenim snagama“. Predstavljao ih je Gordanu. „Samo smo mi preživeli u ovom delu naselja ostali su stradali ili pobegli u druge delove grada“.

„Kako ste uspeli da izdržite ovoliko dana bez namernica?“ upita Gordan. „Imamo malo skrovište pored uništene palate u kojoj smo živeli sa replikatorom životnih namirnica. To nas je do sada držalo u životu“ odgovori Ulaf.

Skrovište

Ulaf odvede Gordana do skrovišta. Bilo je mnogo prostranije nego što ga je Gordan zamišljao shvativiši da izraz „malo“ za njega i gospodina Ulafa nema isto značenje. „Takođe tu se nalazi i garaža. Moj hobi su skupljanje prastarih vozila na fosilna goriva.“

„Nešto što ti i Ralde imate zajedničko“ sa setom pomisli Gordan. „Šta li je sa njime i zvezdom?“ „Pogledaćemo ti rane“ odgovori jedna od žena prijatnim glasom.

U međuvremenu…

Za to vreme krstarica „Aurelijska zvezda“ je bila teško oštećena. Mali androidi JB serije su neumorno radili na njenoj popravci. Bilo ih je mnogo manje nego pre samo nekoliko dana kada je počeo sveopšti napad. Junački su popravljali brod pored salve neprijatelja što ih je skupo stajalo. Mnoge je razneo plazma mlaz a mnoge uništila laserska paljba. Ali nisu stali, nisu se predavali.

Kapetan Ralde je bio ozbiljno ranjen, inženjerka Loa stradala kao i mnogi oficiri i piloti. Ostala je preumorna Vena sa šakom nižih oficira da rukovodi onome što je ostalo od krstarice. Alfa lovci su gotovi svi bili uništeni. Izletali su iz krstarice sve dok poletni prostor nije bio potpuno uništen i dok nisu ostali bez skoro ijednog pilota. Hrabro su se borili do poslednje ispravne letelice.

„Šta ćemo sad?“ grozničevo je mislila Vena. „Kapetan je teško ranjen dok je sam na mostu usmeravao krstaricu, a ostali…“ Sećala se uzbune,krikova,stradanja i vike. Sećala se … Kapetane!!! Kapetane!!! – panično je odzvanjalo. Energetski štit našeg broda je kolabrirao!!! Mlazovi energije nas direktno pogađaju!!. „Gde je odgovor, gde je spas“ – grozničavo mu je prolazilo kroz glavu – „alfa procep?-invezno fazno pomeranje? crvotoč…“ Kapetane, kapetane, kapetane!!!

Vena je mislila o svemu što se dogodilo za to kratko vreme. Sada je svima bilo jasno da su izdani i to na najvišem nivou. Kada je došla vest da svi vojni brodovi moraju da dođu na tu tačku u svemiru radi vojne vežbe kapetan Ralde nije poslušao. Znao je da nešto ozbiljno nije u redu. I bio je u pravu. Tu je naprijatelj udario najjače. Krstarica sa još desetinama brodova koje je kapetan Ralde nagovorio da ne poslušaju ovu zapovest pohitali su u pomoć. Ali… bilo je prekasno. U jednom trenutku most je bio skoro uništen. Loa je bila kod brodskih motora i naredila celoj svojoj inženjerskoj grupi da se povuče dok je sama rukovodila oštećenim mašinama.

„Loa beži odatle!“ Vikao je kapetan u komunikator. „Štitovi su pali oko mašinskog odeljenja sledeći pogodak… „Ne kapetane“ prekide ga mirno Loa. „Sam znaš da je automatika stradala i da ovo moram da uradim“. „Loa…“ – tiho će Ralde. „Znam“, reče ona sa suzom u oku – „bio si mi kao sin. Ponosna sam na tebe…“ A onda … Blesak – razneli su motore zajedno sa njom.

Ralde bolno uzdahnu. Celu posadu je poslao u koliko-toliko siguran deo broda dok je sam uz pomoć malih robota vršio navigaciju. Iako više nije imao motore uspeo je da intezivnom paljbom u kombinaciji sa faznim pomeranjem i potisnicima uništi veliki broj neprijateljskih letelica i spasi mnoge savezničke brodove. Neprijatelj je na kraju počeo sa povlačenjem ali ne pre nego što su usmerili još jedan najjači napad na Aurelijsku zvezdu. Sekundarni štitovi i brodska oplata su na kraju popustili. Eksplozija je odbacila kapetana. U tom trenutku mali android oznake 128 je dohvatio ranjenog kapetana i povukao ga je prema izlazu pre nego što se ovaj hermetički zatvorio. U zadnjem trenutku ga je gurno kroz prolaz ali nije uspeo sebe na spase. Vrata su doslovno JB 128 jedinicu presekle na pola.

„Toliko stradanja, toliko herojstva a zašto?“ pitala se preumorna Vena. „Unija je pored svega pala“.

U skrovištu gospodina Ulafa Gordanu su vidali rane. Zahvaljujući znanju Mirle, tako se zvala Ulafova sestra, bolovi su se znatno smanjili. Za sve to vreme su razgovarali. Gordanu je to dobro došlo da olakša dušu. Došli su na kraju i do pitanja šta je izazvalo sve ovo. Sve joj je rekao. Nije imalo više svrhe za tajnosti. Uostalom sve je bilo jasno.

„Da, moj zadatak je bio da otkrijem izdajnike. Dat mi je da bi se zamazale oči onih koji su sve više postavljali pitanja i da bi se ublažile narastajuće sumnje. Otkrio sam šta se dešava ali prekasno a tada je već počeo veliki napad i ostalo znate“. Gordan je govorio rezigniranim glasom. „Nije tvoja krivica“ nežno mu reče Mirla. „Dao si sve od sebe“ „Ali to nije bilo ni izdaleka dovoljno. Moj neuspeh ima za posledicu pad Unije“ „Odmori se i ne misli o onome što nije moglo biti promenjeno“ blago mu reče Mirla.

Priđe im gospodin Ulaf. „Trebamo nekako da pređemo u gornji deo grada gde imam svoju sekundarnu rezidenciju. To je veoma daleko odavde više od hiljadu kilometra. Tamo imam mali dobro skriven brod koji možemo iskoristiti da odemo odavde. Problem je što nemožemo toliko dugo hodati sa malom decom a pogotovu što svakog trenutka možemo ponovo biti bombardovani.“

Gordan se zamislio „šta bi moj prijatelj Ralde uradio na mom mestu? Hoverkraft vozila su gotovo sva uništena, a čak i da nađemo neko nemožemo ga snabdeti energijom kada je glavna energetska mreža uništena. Misli, Gordane misli“.

U jednom trenutku se setio srećnijih vremena kada su na pijanci koja ga je kasnije koštala promocije on i njegov prijatelj vodili razgovor o piću kojeg je on sasuo u sebe a zatim razbio vilicu poručnika koji se drznuo da nasilno natera devojku na ples. Sećao se Raldetovih reči „Toliko si se nalokao žestinom da bi njome mogao napuniti rezervoar kamiona sa nekadašnjim motorom na tečna goriva“. „Šta – piće bi moglo da se koristi kao gorivo za te tvoje prastare šklompocije?“-pripito je pitao Gordon na šta je dobio potvrdan odgovor. Tada su se zajedno ovom smejali. U jednom trenutku Gordonu se upali lampica. „Žestoko piće… stara vozila… motor na tečno gorivo…“

„Ulafe!“ pozva ga „Ti reče da skupljaš vozila iz ranih perioda kada su motori bili na tečno gorivo“ „Da to je tačno“ reče mu „ali na žalost nemamo gorivo za njih“ „Rekao si da imaš replikator životnih namirnica“ „On nemože replicirati njihovo gorivo“ „Da ali može piće, koje ti je najače na reprertoaru?“ „Rakija šljivovica dupla prepečenica skoro 80% alkohola za ubijanje moždanih ćelija“ nasmeja se Ulaf. „Ok reci svima da se spreme. Idemo odavde“.

Posle izvesnog vremena rakija je bila replicirana. Odabrali su prastari autobus koji je bio pažljivo konzerviran i koji je imao kurblu za pokretanje motora jer su akumulatori posle toliko vekova bili neupotrebljivi. Rezervorari su bili napunjeni žestokim pićem, konzervacija skinuta i posle podužeg okretanja kurble motor se zakašlja i upali. Tu je dobro došlo znanje gospodina Ulafa koji je znao kako da upravlja ovim prastarim vozilom.

Putovali su satima kroz uništen grad. Izašli su na put na kome su jedva izbegavali uništena vozila. Posle dužeg vremena uspeli su da dođu do dela grada u kome se nalazila hacijenda gospodina Ulafa. Bila je razrušena kao i ostatak grada. „Da li smo đžabe putovali?“ upita Gordan „Ne, pogledaj“ reče mu Ulaf prilazeći delu u ogromnom dvorištu. Izvuče iz đžepa mali daljinski i pritisnu prst na displeju. Zemlja se razdvojila i prikazala malo sletište sa letelicom spremnom za let. „Ima mnogo mesta u njoj“ reče Ulaf sa nekim malim ponosom iz ranijih dana „Potražićemo da li ima još preživelih u okolini i krećemo“ reče Gordan. Uspeli su da nađu još nekoliko osoba koje su se skrivale. Bili su izgladneli i izmrcvareni, preumorni, uplašeni ali živi. „Krećemo“ reče Gordan i poleteše.

Na radaru su se pojavila mnoge tačke. „To su brodovi“ tiho će Gordan. „Preživeli, ima ih mnogo. Kako su uspeli?“ Uspeli su da kontaktiraju jedan od izbegličkih brodova i saznali istinu. Zahvaljujući mreži informacija koju je pokrenuo kapetan Ralde uspeli su na vreme da se izvuku pre neprijateljskih bombardovanja. „Dobri stari Ralde“ pomisli Gordan. „Uvek je mislio na druge čak i u ovom beznadežnom slučaju. Uspeo je da spase tolike glave.“

U to je na hipekanalu stigla samo jedna poruka možda najvažnija od svih „Svim preživelima. Govori poručnica Vena sa Aurelijske zvezde. Šaljemo Vam kordinate naše krstarice. Zajedno ćemo naći mesto za život ali na vama je da odlučite o svom životu i da li ćete nas pratiti. Javljam da je naš kapetan Ralde teško ranjen ali je preživeo. Njegovo zdravstveno stanje se popravlja.“

Gordan je tužno klimnuo glavom. „Gotovo je sa Unijom. Sada je na nama da preživimo i izgradimo novi život. Gospodine Ulafe siguran sam da ćete se složiti sa mnom ako vam kažem da je najbolje da pratimo Aurelijsku zvezdu na traženju našeg novog doma“. Ulaf se složi. Od njegovog neizmernog bogatstva ostao mu je samo ovaj brod. Ali bio je srećan što je sa svojom porodicom. Od toga nije bilo većeg bogatstva.

Brodovi su se združili u jednu veliku formaciju. Velika većina je rešila da prati „Aurelijsku zvezdu“ i kapetana koji je pokazao da je izuzetno hrabar, pametan i čovek od poverenja. Za sad su srećni da su preživali.

Kraj svemirskog upisa Zenit vremena
Feniks vreme – novi početak

Letelica gospodina Ulafa se pridružila drugim brodovima dok je ispod njih ostajala planeta koja više nije imala ime, već samo broj u neprijateljskim mapama. Gordan je sedeo u pilotskoj stolici, pogleda prikovanog za holografski prikaz formacije brodova koji su se polako okupljali oko „Aurelijske zvezde“. Svaki taj signal bio je dokaz života. Svaki brod – čitava priča. Deca su spavala, iscrpljena. Žene su tiho razgovarale. Ulaf je proveravao instrumente sa nekom starom, gotovo zaboravljenom smirenošću čoveka koji je nekada imao kontrolu nad svetom, a sada je bio zahvalan za puko preživljavanje.

Gordan je razmišljao. O Uniji. O greškama. O Raldeu.

Aurelijska zvezda – bolnica

Kapetan Ralde je ležao u regenerativnoj komori. Njegovo telo bilo je ispresecano opekotinama, kostur ojačan privremenim implantima. Lice mu je bilo mirno, ali iscrpljeno. Vena je stajala pored, stegnutih ruku. „Izvukao nas je“, rekla je tiho. Medicinski android klimnu glavom. „Šanse za potpuni oporavak su dobre. Biće potrebno vreme.“ Vena je osetila kako joj se grlo steže – ovog puta ne od straha, već od olakšanja.

Savez preživelih

U narednim danima brodovi su se organizovali. Nije bilo Unije. Nije bilo činova kakve su znali. Ali bilo je ljudi. Vena je sazvala savet. Kapetani, inženjeri, civili. Gordan je govorio o izdaji. Bez skrivanja. Bez činova. „Ako ćemo graditi nešto novo“, rekao je, „moramo početi istinom.“ Svi su se složili sa tim.

Jedino pitanje

Kada se Ralde prvi put probudio, pitao je samo jedno: „Da li su uspeli?“ Vena se nasmešila. „Jesu. I čekaju te.“ Ralde je zatvorio oči. Novi savez je doneo odluku: „Zenit“ merenje vremena je prošlo zajedno sa propalom Unijom. Ali novo merenje – tek je počinjalo – „Feniks“.

Epilog

Negde daleko, među zvezdama koje još nisu imale ime, formacija brodova sa krstaricom na čelu menjala je kurs. Nije to bila flota. Bio je to narod. Nije bilo više dvostruke igre, izdajstva, prevare, zla. Prvi put posle toliko vremena društveni status nije bio važan. Svi su bili složni da nađu mesto koje će nazvati svojim novim domom. I prvi put posle pada Unije, budućnost nije delovala kao pretnja. Bila je obećanje boljeg i pravednijeg života.

Kraj upisa za svemirski datum Feniks 00-001