Ko kontroliše internet? I da li neke zemlje mogu da ga isključe?

Za većinu nas, „internet“ je postao poput struje ili vode; apstraktna sila koja jednostavno postoji. Svoje podatke čuvamo „u oblaku“, razgovaramo sa ljudima „na mreži“ i pristupamo informacijama koje kao da lebde u digitalnom etru.

Ali, internet nije oblak.

Internet je veoma stvarna, fizička stvar. To je globalna mreža sastavljena od milijardi kilometara kablova od stakla i bakra, gigantskih data centara koji troše struju kao manji gradovi, i rutera u našim domovima.

Kada nešto postane toliko ključno za globalnu ekonomiju, neizbežno se postavlja pitanje: Ko drži prst na prekidaču? Da li postoji neko „glavno dugme“? Da li zaista postoji samo nekoliko ljudi koji imaju tajne ključeve svetske mreže? I ko, na kraju krajeva, kontroliše internet u Srbiji?

Odgovor je složen, ali uzbudljiv: internet nema jednog vlasnika, ali ima strukturu, pravila i čuvare koji paze da sve funkcioniše.

1. Kako Internet zapravo radi: Mreža svih mreža

Da bismo shvatili ko ga kontroliše, moramo znati kako funkcioniše.

Internet nije jedna centralna mreža, već „mreža svih mreža“. Zamislite ga kao globalni poštanski sistem.

Kada otvorite veb-sajt, vaši podaci (pismo) se dele u hiljade malih „paketa“. Svaki paket dobija adresu (IP adresu) servera kojem se šalje. Ti paketi putuju nezavisno, različitim putevima – kroz ruter u vašoj kući, do vašeg internet provajdera (lokalne pošte), pa kroz masivne podmorske optičke kablove (međunarodne avione) do data centra (poštanskog faha) gde se sajt nalazi. Tamo se svi paketi ponovo sastavljaju i odgovor vam se šalje nazad.

Ceo sistem je zasnovan na zajedničkom jeziku koji se zove TCP/IP (Transmission Control Protocol/Internet Protocol).

Ovaj dizajn je ključan. Internet je namerno stvoren (još u doba Hladnog rata) da bude decentralizovan. Ako jedan put (kabl) pukne, paketi će jednostavno naći drugi put. To je ono što internet čini tako otpornim – i zato ga je gotovo nemoguće „ugasiti“ u celini.

2. Slojevi kontrole: ko vuče konce?

Ne postoji jedna osoba ili organizacija koja kontroliše internet. Kontrola je podeljena na nekoliko slojeva.

Sloj 1: Fizička Infrastruktura (Vlasnici „Cevi“)

Ko poseduje podmorske kablove, satelite i kopnene optičke mreže? Odgovor: Šačica ogromnih telekomunikacionih i tehnoloških giganata.

Poslednjih godina, kompanije poput Google-a, Meta-e (Facebook) i Microsoft-a agresivno polažu sopstvene podmorske kablove. Onaj ko kontroliše fizičke „cevi“ kojima podaci putuju, suštinski kontroliše brzinu i efikasnost protoka.

Sloj 2: Adresar i Pravila (Institucije)

Internet nema vladu, ali ima institucije koje održavaju tehnički red.

• 🌐 ICANN (Internet Corporation for Assigned Names and Numbers): Ova američka neprofitna organizacija je „glavni adresar“. Oni upravljaju sistemom domena (.com, .net, .org, .rs…) i dodeljuju blokove IP adresa. Bez njih, morali bismo da pamtimo nizove brojeva umesto imena sajtova. Zvanični sajt ICANN
• 🧭 IANA (Internet Assigned Numbers Authority): Deo ICANN-a, IANA vodi registre ključnih protokola. Ona ne kontroliše sadržaj, već čuva tehničku „osovinu“ interneta. Više o ulozi IANA
• 📍 RIPE NCC (za Evropu i Srbiju): Jedan od pet regionalnih internet registara u svetu. Ova organizacija upravlja dodelom IP adresa za Evropu, Bliski istok i deo centralne Azije. Srbija spada u RIPE region, što znači da naši provajderi (SBB, Telekom…) dobijaju IP blokove preko ove organizacije. RIPE NCC

Sloj 3: Sadržaj i Platforme (Vlasnici „Trgova“)

Ovo je nivo kontrole koji najviše osećamo. Google kontroliše kako pronalazimo informacije. Meta (Facebook/Instagram) i TikTok kontrolišu kakav društveni sadržaj vidimo. Amazon (AWS) i Microsoft (Azure) hostuju ogroman procenat svetskih sajtova.

Ovi „zazidani vrtovi“ (walled gardens) imaju sopstvena pravila. Njihovi algoritmi i pravila moderacije sadržaja imaju ogroman uticaj na slobodu govora i protok informacija.

Sloj 4: Državne Vlasti (Vlasnici „Pravila“)

Svaka država kontroliše „svoj“ deo interneta kroz zakone. EU to radi kroz GDPR (zaštita podataka), dok druge zemlje idu u ekstreme, što nas dovodi do sledeće tačke.

3. Mit o „Ključevima Interneta“

Postoji popularna legenda da 7 ili 14 ljudi poseduje ključeve pomoću kojih mogu da „isključe“ internet. Istina je mnogo manje dramatična.

Ti ljudi su deo ceremonije koju organizuje ICANN za zaštitu DNS sistema (zove se DNSSEC Root Signing Ceremony). Oni su visoko poverljivi pojedinci iz različitih zemalja koji čuvaju fizičke ključeve koji otključavaju sefove sa delovima glavnog kriptografskog koda.

Ali ti ključevi ne mogu ugasiti internet.

Oni samo omogućavaju verifikaciju globalnog sistema domena. Njihov posao je da osiguraju da niko ne može da „otruje“ adresar i preusmeri vas sa sajta vaše banke na lažni sajt prevaranata. Oni čuvaju poverenje u sistem, a ne drže prekidač za gašenje. Detaljno objašnjenje ceremonije

4. Ko Kontroliše Internet u Srbiji?

U Srbiji internet nije centralizovan, ali postoje ključni akteri koji brinu o njegovoj stabilnosti i protoku:

1. 🇷🇸 RNIDS (Registar nacionalnog internet domena Srbije): Upravlja .rs i .срб domenima, održava nacionalne DNS servere i vodi računa o tehničkoj stabilnosti domaćeg interneta. RNIDS zvanični sajt
2. ⚙️ RATEL (Regulatorna agencija za elektronske komunikacije): Državno telo koje nadzire internet provajdere, telekom operatere i sprovodi pravila o net-neutralnosti (ravnopravan pristup internetu). RATEL
3. 🏢 Internet Provajderi (ISP): Vaš provajder – bilo da je to Telekom Srbija, SBB, Yettel ili A1 – tehnički upravlja vašim pristupom internetu. Oni poseduju „poslednji kilometar“ infrastrukture do vašeg doma i mogu blokirati sajtove po sudskim nalozima.
4. 🔗 SOX (Serbian Open eXchange): Manje poznata, ali vitalna tačka. Ovo je „glavni poštanski centar“ u Beogradu gde domaći ISP-ovi međusobno povezuju svoje mreže. Umesto da mejl koji šaljete sa SBB-a na MTS nalog putuje do Frankfurta i nazad, on se brzo razmeni lokalno preko SOX-a, čime se ubrzava domaći saobraćaj.

5. „Splinternet“: Da li zemlje mogu da se Isključe?

Da. Iako se globalni internet ne može ugasiti, pojedine države mogu da „podignu digitalni zid“ i odvoje svoje građane od ostatka sveta. Ovo se naziva „splinternet“ ili „digitalni suverenitet“.

• 🇰🇵 Severna Koreja – Apsolutna Izolacija: Većina građana Severne Koreje ne koristi internet. Oni koriste „Kwangmyong“, strogo kontrolisani nacionalni intranet koji je fizički odvojen od sveta.
• 🇷🇺 Rusija – „Suvereni Internet“ (Prekidač): Rusija razvija „Runet“, mrežu koja može funkcionisati odvojeno od globalnog interneta. Cilj je da se sav saobraćaj filtrira kroz domaće tačke i da država zadrži kontrolu nad pristupom, što su i testirali. Time.com: Russia’s plans for a sovereign internet
• 🇨🇳 Kina – „Veliki Zaštitni Zid“: Kina nije odvojena, već koristi najnapredniji sistem filtriranja podataka na svetu, „Great Firewall“. On filtrira sadržaj i blokira strane servise (Google, Facebook, YouTube), dok istovremeno promoviše domaće alternative (Baidu, WeChat).
• 🇮🇷 Iran – Nacionalna Mreža (NIN): Iran je razvio National Information Network (NIN) – domaću verziju interneta. Tokom protesta 2019, vlasti su prekinule globalni pristup, a korisnici su mogli da koriste samo domaće servise. Le Monde: Iran isključio pristup internetu spolja
• 🌍 Afrika – Politička Gašenja: Prema istraživanju The Guardian-a, u 2024. zabeležen je rekordan broj gašenja interneta u afričkim državama, najčešće tokom izbora ili protesta. Internet shutdowns in Africa – The Guardian

Zaključak: Haotična Sloboda

Internet je istovremeno najdemokratskiji i najosetljiviji sistem koji je čovečanstvo stvorilo.

On nema jednog „vladara“, ali ima globalni ekosistem institucija, operatora i inženjera koji čuvaju njegovu ravnotežu. Nema jednog „glavnog prekidača“, ali postoje hiljade malih prekidača koje kontrolišu provajderi, vlade i tehnološki giganti.

Iako se pojavljuju opasni trendovi izolacije i „splinterneta“, suština interneta ostaje ista – slobodan, otvoren i globalan. Prava bitka za njegovu budućnost vodi se oko neutralnosti mreže, privatnosti podataka i borbe protiv cenzure.