Pogled na današnju tehnologiju iz mog ugla

Početak: Odrastanje uz računare 80-ih

O’ ta tehnologija. Nešto što me je privlačilo kao klinca do ludila. Gde god je moglo nešto da se pročita ili sazna tu sam bio. Naročito kada je reč o računarima. Zamislite dete iz srednje klase koje bi sve da ima, da vidi, da nauči. Naravno na našim prostorima to nije bilo ni malo lako, pogotovo zahvaljujući zakonima van svake pameti o zabrani uvoza stranih računara zbog, koje li ironije, stvaranja i podsticanja sopstvenih inženjera koji su trebali da postave temelj našeg računarstva (bar je kružilo takvo obaveštenje).

Kasnije su dozvolili da se uvezu računari sa ograničenom vrednošću što je imalo za isti rezultat nemogućnosti uvoza velike većine kompjutera. Samim tim čak i oni ljudi na našim prostorima koji su hteli i imali sredstava da nabave računare nisu mogli to da urade. Naravno tu je bilo drugih načina unosa stranih kompjutera (čitaj krijumčarenje) ali ostavimo sve to po strani.

Glavno je da su se iako sa velikom mukom i mnogim problemima računari probijali i na našim prostorima.

Najveća želja koju sam imao je da nabavim kompjuter ZX Spectrum 48k što tada nisam bio u mogućnosti. Zato sam se bacio na učenje svega što je bilo vezano za računare a u to vreme je u osnovnim školama postojao časopis tzv „Tehničke novine“ na koje sam se odmah pretplatio.

I dan danas mi je ostao u sećanju strip iz dotičnih novina a u njemu priča o dvojici trubadura koji su putovali i tom prilikom objašnjavili programiranje kao ono Print da prikaže ili izračuna nešto, Goto da ode na neki deo programa, Input da se unese slovni ili brojni podatak i td. Naročito mi je ostala u sečanju priča u seriji o Ivi i Marku i njihovom putovanju u centar računara (ili tako nešto), dvoje dece koji prave svoj sopstveni program. Priča ide otprilike ovako: Oni su se smanjili i završili u računaru ZX Spectrum. Svaki put kada bi nešto naučili porasli bi po malo. Na kraju pre neko što ih je pojela sopstvena mačka zamenjujući ih za miševe klikom na run/enter bivaju spaseni i vraćeni na sopstvenu veličinu sa naravno novim znanjem o programiranju. Sve ovo je imalo za cilj da se što više nauči o programiranju i to učenje je zavisilo od pisca teksta, programera i ilustratora časopisa što su, moram priznati, odradili fenomenalno.

Moji prvi koraci: Galaksija i Commodore

Na kraju sam uspeo da dođem do „Galaksije“ i moji programi sa svesaka i beležnica su se sa prilagođavanjem (pošto Bejzik kod svakog računara ima svoj dijalog) preselili u taj računar. Tako je sve krenulo a uz pomoć našeg časopisa „Svet kompjutera“ i zahvaljujući maloj količini programa i igara za ovaj kompjuter sve više i više sam se okretao programiranju prvo u Basic-u, a kad sam saznao koliko je Asembler (mašinac) moćnija stvar (u brzini i iskorišćenosti mogućnosti samog računara) u potpunosti sam prešao na njega.

Kasnije kada je postalo moguće nabaviti računare po razumnim uslovima kod nas kupio sam Commodore 64. Pitate se zašto nisam uzeo svoju prvu ljubav Spectrum 48k? Jednostavan odgovor: uradio sam upoređenje mogućnosti C64 sa ZX48k kojom prilikom sam uvideo da je ovaj moćniji od Spectruma i bolji u više aspekta (pogotovo muzike i zvučnih efekata) i što je najvažnije mogao se tada naći polovni po povoljnoj ceni.

Onda tu su bili razni televizori, crno beli i u boji, gramofoni, magnetofoni, kasetofoni. Pa onda kad su došli video rekorderi i prvi mobilni telefoni. Divota!

Tadašnja tehnologija vs. Današnji „SF“

Da, to su bila sjajna vremena ali kako današnja tehnologija izgleda jednom čoveku poput mene zaglavljenom u prošlosti? Pa moram reći veoma zastrašujuće. I dan danas se ja i moj najbolji prijatelj sećamo vica iz računarskog časopisa kako će se u budućnosti popravljati pametna IT vozila. Jednostavno izaćićemo iz istih, ugasiti vozilo i ceo računarski sistem u njima, udaljiti se od njih i kada se vratimo sve će biti u redu. To je bio vic na koji smo se slatko smejali.

I da, smeh nam je zastao u grlu kada smo saznali da proizvođač električnih kola (koga nećemo imenovati) u svom uputstvu objavio baš ovo odmalopre. Dakle izađeš iz kola, isključiš sve (mada kod današnjih električnih automobila ne možeš nikako u potpunosti isključiti sve dok baterije/alkumulatori u sebi imaju bar malo energije), zaključaš vrata, onda ista otključaš, sediš i voziš. Fali samo udaljiti se od vozila. Zamislite kako je sve ovo delovalo na moj smisao za humor.

Uzmimo sada na primer AI. Kažeš apikaciji šta želiš da ti ona nacrta ili da proveri pravopis tvog teksta bez obzira na jezik ili čak video obradi ono što zaželiš i dobiješ veoma dobre rezultate.

Ali da rezimiramo, bez obzira na sve volim tehnologiju iako sam odavno izgubio korak sa njom i ako ne bude terminatora biće veoma zanimljivo videti kako će se sve ovo dalje odvijati.

Da li ću, što reče Arni “Ja ću se vratiti” u tehnološke vode videćemo.

Da završimo ovaj tekst sa krajem filma Flash Gordon (onog gde je grupa “Queen” uradili sjajan posao što se tiče muzike):

“The end ?”