Mobilni telefoni u školama: zabrana, kontrola ili pametna pravila?

Mobilni telefoni u školama: zabrana, kontrola ili pametna pravila?

Dok Srbija još traži model, region već uvodi stroža ograničenja

U praksi to znači da se škole širom sveta suočavaju sa istim paradoksom: uređaj koji može da pomogne učenju istovremeno je i najbrži put do gubitka fokusa. UNESCO naglašava da tehnologija u učionici ima smisla samo kada jasno podržava učenje, a ne kada automatski ulazi u nastavu zato što je „svuda oko nas“. Upravo tu počinje suština problema: telefon nije neutralan alat, već uređaj dizajniran da se stalno proverava.

Šta kažu istraživanja, bez navijanja

Najjači argument zagovornika strožih pravila jeste koncentracija. OECD navodi da veliki deo učenika prijavljuje da ih u nastavi ometaju digitalni uređaji, bilo zato što ih koriste sami, bilo zato što ih koriste drugi učenici u odeljenju. U istim analizama vidi se i jasna veza između ovakvih distrakcija i nižih rezultata, posebno u matematici. UNESCO dodatno upozorava da i sama blizina telefona može narušiti pažnju, a u sažecima istraživanja koje citira navodi se da učenicima nakon prekida pažnje može biti potrebno i do 20 minuta da se vrate na prethodni nivo fokusa.

Ipak, naučni odgovor nije baš tako jednostavan kao „zabranite telefone i problem je rešen“. Veliki pregled objavljen 2024. u časopisu Education Sciences zaključuje da zabrane imaju merljiv, ali skroman ukupni efekat, pri čemu je korist izraženija u socijalnoj klimi škole nego u samom akademskom uspehu. Autori zato preporučuju da zabrane, ako se uvode, obavezno budu praćene medijskom pismenošću, jasnim pravilima i redovnim evaluacijama, a ne da ostanu samo simbolična mera na papiru.

Drugim rečima: zabrana može pomoći, ali sama po sebi nije čarobni prekidač. Ako učenik nema razvijenu samokontrolu, ako škola nema jasna pravila i ako porodica van škole ne postavlja nikakve granice, telefon se samo privremeno sklanja iz džepa — problem ostaje isti. OECD zato u novijim radovima naglašava da tehnološka rešenja bez pedagoškog okvira ne donose automatski bolji rezultat.

Prvi ugao: Zašto deo javnosti traži zabranu

Zagovornici zabrane mobilnih telefona u školama polaze od jednostavne logike: škola mora biti prostor koncentracije, a ne produžetak društvenih mreža. U tom pogledu telefon se doživljava kao stalni izvor prekida pažnje, impulsivnog proveravanja notifikacija i odvlačenja od nastavnog procesa. Kada učenik u svakom trenutku ima pristup porukama, video sadržaju i aplikacijama, nastavnik gubi deo kontrole nad učionicom, a učenik deo kapaciteta za fokusirano učenje.

Drugi važan argument tiče se discipline i socijalne klime u školi. Nastavnici često navode da telefoni otežavaju održavanje reda, povećavaju mogućnost snimanja bez dozvole, širenja uvredljivog sadržaja i digitalnog nasilja među vršnjacima. U tom kontekstu zabrana nije samo mera protiv distrakcije, već i pokušaj da se školski prostor vrati neposrednoj komunikaciji, razgovoru i većoj prisutnosti u stvarnom okruženju.

Zabrana se često opravdava i brigom za mentalno zdravlje dece. Uklanjanje telefona iz školskog dana, makar privremeno, može smanjiti pritisak društvenih mreža, konstantnog poređenja sa drugima i potrebe da se bude stalno dostupan. Neki stručnjaci upravo tu vide dodatnu vrednost restrikcija: ne kao kaznu protiv tehnologije, već kao pokušaj da se učenicima vrati deo mentalnog prostora.

Kada je reč o sprovođenju, zagovornici strožih mera insistiraju na jasnim pravilima. To može značiti da telefon mora biti isključen i u torbi tokom celog školskog dana, da se predaje na početku časa ili da se koristi sistem zaključanih torbica. Poenta je da pravilo bude jednostavno, razumljivo i jednako za sve, jer sve između toga često vodi improvizaciji i beskrajnim raspravama na času.

Drugi ugao: Zašto neki smatraju da zabrana nije rešenje

Protivnici opšte zabrane ne tvrde da telefoni ne ometaju nastavu. Njihov argument je drugačiji: škola ne sme da se pretvori u prostor u kojem nastavnici glume obezbeđenje, a učenici stalno traže način da zaobiđu pravila. Uz to, zvanične srpske smernice same priznaju da lični uređaji mogu imati obrazovnu ulogu, posebno tamo gde škola nema dovoljno sopstvene opreme. U tim slučajevima potpuna zabrana može značiti i digitalnu nejednakost, jer se učenicima praktično zatvara pristup alatima koji bi u nekim nastavnim situacijama mogli da budu korisni.

Ovaj ugao posmatranja polazi i od činjenice da je digitalna pismenost danas deo opšte pismenosti. Ako škola treba da priprema decu za svet u kojem će živeti i raditi, onda ih ne može potpuno odseći od tehnologije, već mora da ih nauči kako da je koriste odgovorno. Potpuna zabrana, kažu kritičari, lako može poslati pogrešnu poruku da je problem u samom uređaju, a ne u načinu upotrebe.

Tu je i praktično pitanje bezbednosti i komunikacije sa roditeljima. Roditelji žele da mogu brzo da stupe u kontakt sa detetom, naročito ako učenik putuje, vraća se sam kući ili ima zdravstvene potrebe. Zbog toga deo javnosti smatra da je apsolutna zabrana ne samo preterana, već i teško održiva u realnom životu.

Najzad, postoje i oni koji upozoravaju da stroga zabrana često stvara efekat „zabranjenog voća“. Učenici tada ne razvijaju samokontrolu, već samo traže novi način da pravilo zaobiđu. Problem se ne rešava, već se seli ispod klupe, u pametni sat ili u period posle škole.

Treći ugao: Kompromisno rešenje koje deluje najrealnije

To je i razlog zbog kog se ozbiljnija rešenja danas ne svode na parolu „telefon napolje“, već na pitanje ko kontroliše kontekst njegove upotrebe. Ako je nastavnik unapred odredio kada se telefon koristi, zašto se koristi i koliko traje ta aktivnost, onda telefon može imati smisla. Ako je uređaj stalno pri ruci bez pravila, onda škola gotovo sigurno gubi bitku za pažnju. Na to upućuju i OECD i UNESCO: tehnologija sama po sebi ne garantuje ni kvalitetniju nastavu ni bolje ishode.

Najrealniji model za većinu škola verovatno je kompromis: telefon nije zabranjen kao predmet koji učenik nosi sa sobom, ali je njegova upotreba jasno ograničena. To znači da je uređaj van funkcije tokom nastave, van vidokruga tokom većeg dela školskog dana, a da se uključuje samo kada nastavnik proceni da to ima smisla za obrazovni proces.

Takav pristup ostavlja prostor i za legitimne izuzetke. Učenici sa zdravstvenim potrebama, đaci koji putuju ili situacije u kojima je telefon zaista potreban ne smeju biti gurnuti u isti koš sa problematičnom upotrebom na času. Zato kompromisno rešenje nije „mekša zabrana“, već pokušaj da se pravila usklade sa stvarnim životom škole.

Ovakav model takođe smanjuje mogućnost konflikta između nastavnika i učenika. Kada pravila nisu zasnovana na apsolutnom uskraćivanju, već na jasnoj svrsi i vremenu korišćenja, lakše ih je objasniti i sprovoditi. U tom smislu kompromis često nije znak slabosti, već znak da škola razume i pedagošku i društvenu dimenziju problema.

Gde je trenutno Srbija

U Srbiji danas ne postoji jedinstvena, apsolutna državna zabrana mobilnih telefona u svim školama, ali pravni okvir jeste postavljen mnogo strože nego što mnogi misle. Zavod za vrednovanje kvaliteta obrazovanja i vaspitanja objavio je smernice koje jasno navode da sve osnovne i srednje škole, na osnovu izmena zakona, moraju sopstvenim opštim aktom da urede upotrebu mobilnog telefona, elektronskog uređaja i drugih digitalnih sredstava. Smernice su zamišljene kao podrška školama da pravila važe tokom časova, odmora, ekskurzija i drugih školskih aktivnosti, uz naglasak na odgovornu, svrsishodnu i kontrolisanu upotrebu tehnologije.

Važno je i to da važeći zakon u Srbiji zloupotrebu telefona već tretira ozbiljno, posebno kada se uređaj koristi za ugrožavanje prava drugih, neovlašćeno snimanje ili prevaru tokom ocenjivanja. Dakle, Srbija nije u stanju potpune pravne praznine; problem je pre u tome što se pravila primenjuju neujednačeno — od škole do škole, pa ponekad i od nastavnika do nastavnika. Upravo ta neujednačena praksa stvara utisak haosa: negde je telefon samo „utišan u torbi“, negde se predaje na početku časa, a negde se praktično toleriše dok ne nastane incident.

Region više ne čeka

Dok Srbija još raspravlja, komšije su povukle konkretnije poteze. U Crnoj Gori je Ministarstvo prosvjete, nauke i inovacija još 19. februara 2025. objavilo da su školski odbori osnovnih i srednjih škola doneli odluku o zabrani upotrebe mobilnih telefona tokom nastave, osim kada nastavnik planom časa predvidi telefon kao nastavno sredstvo ili kada postoje posebne okolnosti poput hitnih i zdravstvenih razloga.

Hrvatska je otišla korak dalje. Ministarstvo znanosti, obrazovanja i mladih objavilo je 4. marta 2026. da je uvedena zabrana upotrebe mobilnih telefona u svim osnovnim školama, u svim prostorijama škole i van nastavnog vremena, dok za srednje škole ostaje osnovna zabrana nedopuštenog korišćenja tokom nastave, uz mogućnost da same škole dodatno pooštre pravila. To je jasan signal da deo regiona napušta model preporuka i prelazi na čvršću regulativu.

Zanimljivo je da ni ovde telefon nije potpuno „prognan“ iz obrazovanja. I crnogorski i hrvatski pristup ostavljaju prostor za izuzetke, što je verovatno i najrealniji smer: telefon nije automatski nastavnik, ali nije ni automatski neprijatelj. On je alat koji u školskom prostoru mora imati strogo definisan režim korišćenja.

Šta misle učitelji

Veliki broj nastavnika u ovakvim raspravama podržava stroža pravila, pre svega zato što svakodnevno vide kako telefoni utiču na atmosferu u učionici. Nastava postaje teža za vođenje kada jedan deo učenika stalno proverava ekran, krije uređaj ispod klupe ili gubi koncentraciju zbog poruka i notifikacija. Nastavnici zato često ne traže samo zabranu, već i pravnu i organizacionu podršku da ne budu prepušteni improvizaciji.

Mnogi prosvetni radnici ipak imaju i rezervu. Ne žele da se njihov posao svede na oduzimanje telefona, rasprave sa učenicima i pravdanje roditeljima. Zato deo nastavnika podržava model jasnih školskih pravila, ali uz logistiku i podršku uprave, pedagoga i roditelja.

Šta misle đaci

Učenici su često najglasniji protiv stroge zabrane, jer telefon za njih nije samo uređaj nego i deo svakodnevnog identiteta, komunikacije i zabave. Mnogi smatraju da škola ne bi trebalo da ignoriše svet u kojem oni žive, već da pronađe način da ga uklopi u obrazovanje. Iz njihove perspektive, zabrana ponekad izgleda kao povratak unazad.

Ipak, iskustva iz škola koje su već uvele restrikcije pokazuju zanimljiv obrazac: početni otpor učenika često je jak, ali se vremenom deo njih prilagodi i primećuje da ima više razgovora, više druženja i manje stalne napetosti oko društvenih mreža. To ne znači da đaci odjednom zavole zabranu, ali pokazuje da se njihovi stavovi ne završavaju samo na prvom impulsu negodovanja.

Šta kaže struka

Struka uglavnom zauzima nijansiran stav. Pedagozi, psiholozi i istraživači ne spore da telefoni mogu ozbiljno ometati učenje, ali upozoravaju da stroga zabrana bez šire strategije nije dovoljna. Ako se paralelno ne radi na medijskoj pismenosti, razumevanju digitalnih navika i saradnji sa roditeljima, škola može samo privremeno smanjiti problem u svom prostoru, ali ga ne može trajno rešiti.

Zbog toga se sve češće govori o „pametnim pravilima“, a ne samo o zabrani. Suština tog pristupa je da škola mora vratiti kontrolu nad vremenom, mestom i svrhom korišćenja telefona. Struka tu vidi održiviji model od dve krajnosti: potpunog prepuštanja i potpune represije.

Šta bi bilo najpametnije rešenje za Srbiju

Ako gledamo realno, Srbiji verovatno nije potreban ni potpuni haos ni potpuna improvizacija. Potrebna su jasna pravila koja mogu da se sprovedu. To znači sledeće: telefon van upotrebe tokom nastave, van vidokruga tokom većeg dela školskog dana, sa precizno definisanim izuzecima za zdravstvene potrebe, hitne situacije i nastavne aktivnosti koje vodi nastavnik. Takav model je bliži onome što pokazuju domaće smernice i onome što sugerišu međunarodni pregledi — restrikcija da, ali uz obrazovnu logiku i bez glume da tehnologija ne postoji.

Drugim rečima, cilj škole ne bi trebalo da bude rat sa tehnologijom, već vraćanje kontrole nad pažnjom učenika. To je mnogo ozbiljnija stvar nego što izgleda na prvi pogled. U vremenu kada je svaka aplikacija projektovana da osvoji što veći deo naše pažnje, škola ostaje jedno od retkih mesta koje još može da kaže: sada je vreme za fokus, razgovor i stvarno učenje. A to možda vredi više od bilo kog ekrana.