PC STAR TREK PRETHODNE GENERACIJE
RETRO KUTAK
NOVI STAR TREK PRETHODNE GENERACIJE
Putovanje počinje
Zvezdani dnevnik „nerda“ 1 klase. Zvezdani datum „vreme za šmokljana da donese izuzetno važne životne odluke“. Srednja škola gotova kuda dalje? Daaa, to je odluka koja se nemože izbeći ma koliko se otimali… Nastaviti školovanje ili se posvetiti ljubavi prema računarima i naći neki posao.
Finansije naše nasušne
Pre svega kako do love? Dosadio mi je parazitski život kod mojih roditelja, samo uzimati a ništa dati za uzvrat, e dosta je bilo!! Ima da doprinesem kućnom budžetu pa kud puklo da puklo. Što se toga tiče u to vreme su bile popularne dve stvari u vezi računara, pravljenje programa za video klubove, agencije i male preduzetničke radnje (preduzeća su bila malo krupniji zalogaj za početnike) ili održavanje računara.
Skupo brate skupo!
Pa dobro oprobaću se u oba slučaja. Kako to da izvedem? Nauči programski jezik koji će ti koristiti na mašini koja je najpopularnija za te svrhe kod nas blento! (ohrabrih ja sebe). C++ ili Clipper bili su zakon za PC u to vreme (bar kod nas neznam kako je to išlo u inostranstvu). Programi koji mogu brzo da odrade velike količine podataka i izdaju potrebne preglede gde ćeš bolje. E sada kako doći do tih kompajlera? Kako do literature? Što je najvažnije kako se dokopati PC računara (isti nisu bili ni malo jeftini u to vreme). Nije bilo interneta u to vreme jedino časopisi i po koja knjiga. Što je najgore nisam imao pojma kako sve to izvesti.
Ništa bez sudbinskog dodira
Neverovatno je kako sudbina umeša prste u život. Na oglasu ispred našeg čuvenog „radničkog“ iskočio je oglas naučite popularni Cobol programski jezik za PC računare za nekoliko meseci. Imate profesora i računare za to. Cobol jezik? Pa ja sam hteo da se oprobam sa C++ ili Clipperom. Ma šta neka ide život rekoh i odoh da se raspitam. Hmm, cena je OK, tri dana po dva časa plus dva dana vežbe nedeljno. Pa dobro da probamo. I krenulo je.
Zlatna vremena
Upoznao sam mnoge ljude a profesor se pokazao kao zaista čovek od znanja i poverenja. Posle nekoliko meseci imao sam sertifikat operatera i programera, puno novih poznanstva i životnog iskustva. Dobio sam i mentora. Profesor me je uzeo kao asistenta za operaterski kurs, a kasnije i za programerski. U isto vreme počeo sam da se bavim i održavanjem računara zahvaljujući znanjem i poznanstvima koje sam stekao. Čoveče koliko je tu bilo učenja i zanimljivih događaja. Tu sam upoznao i svoj najboljeg prijatelja sa kojim sam i dan danas u super odnosima. Uspeo sam da napravim nekoliko komercijalnih programa i iste prodam. Dobio sam samostalne časove. Bio sam i vođa projektanske grupe za pravljenje i održavanje Cobol programa za profesionalne svrhe. Jednom rečju imalo me svuda sa svakim danom potpuno ispunjenim računajući i vikende. Novac više nije bio problem.
Zahvaljujući svom mentoru našao sam i stalni posao kod privatnika koji je držao renomiranu Agenciju za sve što se tražilo i bilo popularno u našoj zemlji (od knjigovodstva do pravnih saveta).
O kako je to zanimljivo!
Kao što napomenuh krenulo se i sa održavanjem PC računara, sastavljanjem i popravkom istih. Pošto sam već stekao dosta znanja i nešto iskustva u vezi te teme, a također i poznavao nekoliko ljudi koji su se tim bavili, reših i ja da probam. Ljudi moji kakve li „lepote“ rada sa DOS-om, pa onda početnim Windows sistemima (koji su radili pod istim) i malo kasnije rad sa Windows 95 i kasnijim Windows verzijama. Kakve su to lude priče bile. Memorija računara, grafičke kartice, zvučne kartice, mikroprocesori, matične ploče, nekompatibilnost hardwera sa hardverom, problemi sa softverom itd.itd.itd. Sve to je bilo koliko povuci/potegni toliko i izuzetno zanimljivo. Ali najveći problem koji sam ja i drugi imali bila je nabavka odgovarajućih drajvera (izrazit problem pre windowsa 95) pogotovo pri radu sa DOS-om. Svaki hardver traži svog „vozača“ a i tu je bilo vazdan nekompatibilnosti, radi na jednom PC računaru, a stvara probleme na drugom, drž/nedaj, oruk varijante i svašta između. Lepo je kad si mlad i ovako nešto ne smatraš smaranjem nego izazovom. Pa onda čuvena zivkanja mušterija tipa „kuku, lele, izgubio mi se program od životne važnosti“. Ustvari sa desktopa je ikonica prečice do istog bila izbrisana ili prebačena u neki folder. Pa dok im to sve objasniš preko telefona… U većini slučajeva zbog ovakvih sitnica bio si primoran da biješ nekoliko kilometra za deset sekundi posla. Onda nekom padne u ruke časopis iz inostranstva koji nudi neku ultrahigasuper karticu i naravno „to želim, to moraš da mi nabaviš“, a ti imaš veze samo kod domaćih dobavljača. Jednom sam nekom koji je bio naročito uporan rekao „ako od mene želiš da ti nabavim taj hardwer ili jednoroga pitao bih te koje boje želiš da ti bude jednorog“. Ko bi u to vreme pomislio da ću se svega toga danas sećati sa velikom nostalgijom (čist primer da sam mlatnut mokrom čarapom!).
Velika završnica
Ali kako ono kažu mladost-ludost. Ne žalim ni za čim čak više presrećan sam što sam živeo u to vreme i sve ovo doživeo.
Pa toliko od mene za sada. Ako ste moja generacija i uživali u ovoj priči drago mi je, ukoliko ste nova generacija posebno mi je milo što vas je ova priča uopšte zainteresovala.
Veliki pozdrav!
