Električni automobili u Srbiji – pogled iz tri ugla

Nekada su automobili služili vozačima, a danas se moramo prilagođavati njihovim potrebama – punjačima, aplikacijama, autonomnim režimima… Šta je sledeće, kola koja mi govore šta da mislim? Ne, hvala. Ovde u Srbiji su putevi takvi da EV još dugo neće biti dominantna opcija.

Ja optimista

Električni automobili su budućnost, nema sumnje. Tišina, efikasnost, ekologija – sve u jednom paketu! Ko još želi da plaća skupo gorivo, stalno brine o kvarovima motora i trpi smrad iz auspuha? Punjača je sve više, baterije se razvijaju, a cena EV-a polako pada.

Evropske zemlje već prepoznaju prednosti električnih vozila, a mi, ma koliko sporije, krećemo njihovim putem. Već sada postoje ozbiljne subvencije za kupovinu EV-a, sve je više stanica za punjenje, a auto-industrija radi punom parom da poveća domet baterija. Svako ko misli da su električni automobili ćorsokak, za par godina će shvatiti da je grešio.

Ja realista

EV ima svojih prednosti, ali i mana. Nije idealan za sve, nije još uvek dovoljno jeftin za prosečnog kupca u Srbiji. Punjača ima sve više, ali infrastruktura nije na nivou koji omogućava potpuno pouzdano oslanjanje na električna vozila. Dizel i benzin će se još dugo voziti po našim putevima, ali ne možemo ignorisati činjenicu da se svet menja.

Tehnologija baterija napreduje, države postavljaju ekološke ciljeve, a auto-industrija ulaže u budućnost električnih vozila. Za sada EV ostaje izbor za one koji žele novitete, ekološku osvešćenost i udobnost nove generacije vozila. Ali za totalnu dominaciju? Još uvek nije došlo vreme.

Zaključak

Pesimista će i dalje voziti svog dizelaša, optimista će širiti oduševljenje električnim revolucijama, a realista će čekati da tržište dovoljno sazri pre nego što se odluči za sledeći automobil. Srbija ide ka elektrifikaciji, ali ne trči – nego lagano korača.

Da li biste kupili električni automobil u Srbiji? Podelite mišljenje – pesimista, optimista ili realista?

A evo i dodatka

Struja, bre, al’ na četiri točka – Leskovačka Eko-dilema

Mitar seo pred zadrugu, otpija pivo, pa gleda onaj novi auto što ga komšija Pera doterao iz Nemačku. Svetli se, bre, ne čuje se da radi, samo zuji k’o trafostanica pred kišu.

„Lele, Pero,“ prodere se Mitar, „kavog si to đavola kupija? Ne dimi, ne brekće, ne čuje se auspuh k’o na mojeg Golfa dvicu kad ga upalim izjutra da se razbudiv komšiluk?“

Pera, sav važan, namešta kragnu: „Toj ti je, Mitre, na struju! Ekologija, Evropa, ovo-ono… Nema više za benzin da se sekiram.“

Mitar se češka po glavu: „Na struju, vikaš? Pa dobro, Pero, toj je k’o šporet, samo s’s točkovi. A kude ga puniš, majke ti? Ja ovde u selo jedva utičnicu za frižider da nađem da valja, a kamoli za tvoj svemirski brod. Da ga ne štekaš direktno na banderu?“

„Ma jok, bre, imam ja specijalni punjač,“ diči se Pera. „Samo, malko je problem kad krenem za Vranje na pijac. Treba da stanem jedno triput da ga dopunim. Taman popijem kafu, on se napuni za do prvu krivinu. A ako upalim klimu, lelele… Bolje da otvorim prozor i mašem s’s lepezu.“

Žika iz ćoška dobacuje: „Čujem, Pero, da ti majstori za toj čudo traživ bubreg kad nešto crkne. Naš majstor Mile za Golfa uzme kilo rakiju i jagnjeću glavu, i rešen problem. A za tvoju struju, ima da uči nanovo zanat.“

Pera uzdiše: „Ćutite, bre, vi ništa ne razumete. Toj je budućnost! Samo da vidim kude ću da ga punim kad odem na vikendicu na Kukavicu, tamo struja dođe samo za Novu Godinu i kad glasa selo…“